Časopis za umjetnost i kulturu
Preuzmi

John Buddha (Rock and roll, seks, misticizam & akcija)


Prolog 0
 
Mudre izreke
 
Mi živimo u dva svijeta čiji su životi samo posljedica načina na koji doživljavamo oblike, u različitim uvjetima prostora i vremena, u kozmičkom oceanu monada ratnika koji kreću u bitku s dosad neviđenom hrabrošću.
 
Ja'buka Niramovski – slavni kozmički bard
 
Nismo li više skloniji bilo kojem paralelnom svijetu, nego stvarnom svijetu?
Bilo kojem dvostrukom životu pred onome koji nam je dan?
 
Jean Baudrillard, Inteligencija zla
 
Uvijek su oni koji su imali ljubavi i koji su stvarali, stvorili Dobro i Zlo. Plamen ljubavi bukti u imenu svih vrlina i u plamenu gnjeva. Mnoge je zemlje i narode poznavao Zaratustra. Nikakve veće sile nije Zaratustra vidio na zemlji od djela onih u kojih ima ljubavi; Dobro i Zlo su njihova imena.
 
Friedrich Nietzsche, Tako je govorio Zaratustra

 
Prolog
 
Vrač nas je vodio preko planine obrasle travom i mahovinom. Na sivom nebu sunce se povlačilo u  noćnu kukuljicu ostavljajući za sobom samo narančasti vatreni prsten. Sfinga je letjela oko nas. Tjerala je vukove! A i ubila ih je par pa mi je od njihova krzna napravila ogrtač koji me štitio od hladnoće na vrhu planine. Kada ne bi tjerala vukove priključila bi se letu crnih orlova ili bi je vrač uvukao u neku retoričku igru.
– Sfingo! Znaš li koje je prvo pravilo svakog puta?  zabrunda vrač.
– I najduži put započinje jednim korakom!  vrckavo odgovori.
– Eeee, mnogi putovi i završe na prvom koraku ako se ne zna prvo pravilo.
– A to je onda?  Sfinga nervozno zalepeta krilima.
– To onda bude ovako; svaki put je težak, ali ako se ne posustane kada je najteže, noge te same nose i nezaustavljiv si!  napravi zadovoljnu grimasu.
– Do kada?  cinično upita Sfinga.
– Zauvijek!  odgovori vrač i zabije svoj hrastov štap u tlo.
– Stigli smo na vrh, sada ćemo se spustiti prema mojoj spilji. Reci mi Sfingo, kako si me otkrila?
– Ja sam za to rođena  pjevajući uzvrati.
– A zar bi me zbilja pojela da sam odbio ti pokazati put do spilje?
– Ha, za to sam pogotovo rođena!  usklike i svojim lavljim šapama prereže vrat vuku kojega nisam ni primijetio da nas prati. Vrač i ja se zbunjeno pogledamo, a čopor nesretnoga vuka počne oplakivati svoga druga zavijajući. Sfinga poleti prema njihovom skrovištu pa oni u panici pobjegnu.
Vrač se strese i polako se pribere pa nas povede nizbrdo.
Bio je ogrnut medvjeđim krznom. Zapravo potpuno je ličio na medvjeda. Velika glava bila mu je prekrivena bradom i dugom smeđom rudlavom kosom. Imao je spor korak, ali kada je trebalo i pravo medvjeđe ubrzanje. Sreća što je Sfinga letjela, inače ga nikada ne bi uhvatili. Dok smo se spuštali prema spilji smračilo se. Upalio sam fenjer i čim je zasvijetlio ugledao sam spilju starog vrača u daljini.
Srebrno jezerce, par borova i rupa u stijeni, a u rupi drvena kolibica.
– Pa ti živiš u kolibi, a ne u spilji!  nasmijem se. – Mislio sam da živiš u dubokoj utrobi zemlje i spavaš na podu i...
– Eh svašta, pa moram se zaštititi od krvopija šišmiša. Uostalom kakav bi to mudrac bio kada bih spavao na podu?
– Pa loš, ali mogao bi napraviti magijski štit ili neki magijski pokrivač?
– Ma pričaš gluposti. Uostalom kao da koliba i pokrivač već nisu neka vrsta magije. Treba imati ideju, napraviti plan i onda ga materijalizirat. Ha! No budući da je koliba u spilji, živim u spilji isto koliko u kolibi. Dva u jednom!  namigne i ubrza korak.
Kad smo došli do jezerca pet žabica je plivalo kolo, a jelen je pio vodu. Vrač upozori Sfingu neka ne naudi jelenu i žabama inače ništa od razotkrivanja. Ona se namršti, ali posluša.
Pri ulasku u kolibu pružao se drveni hodnik, na čijem je kraju stajala komoda s okruglim ispupčenim ogledalom. Noge su se same povukle prema njemu. Bilo me strah pogledati se, ali baš taj strah u sebi je krio neku radoznalost.
Pogledam se u ogledalo, a kad tamo  tri lica!!! Jedno normalno, drugo mudro, ali arogantno, pomalo bucmasto i treće ispijeno divlje što mi se cijelo vrijeme ceri i prijeti.
Što sam dulje gledao zaboravljao sam koje je moje pravo lice. U svakom sam se mogao prepoznati, ali u isto vrijeme mi je bilo strano. Sasvim zbunjen, počinjem se pitati: „Tko sam!?“
– Ti si John Buddha  potapša me po ramenu stari vrač. – A ovo su tvoje ratničke boje.
Oko čela mi zaveže crnu krutu traku što se nije presavijala poput pamuka ili svile. Imala je mutne proziraste crne sličice po sebi.
– Plastika!  usklikne Sfinga.
– Celuloid  ispravi je vrač.
– 908 života ratnika!  zadere se i zapleše svoj ples transa.
Plesao je sve brže pjevajući frazu: „Živite živote što su moj trans!“
Kada je ubrzanje dostiglo vrhunac ogledalo je upilo Sfingu i mene.
– Tako će započeti ova priča  zaključi vrač.

Arhiva