Časopis za umjetnost i kulturu

Moja suseda zaključava lift na prvom katu | Živi zid


Moja suseda zaključava lift na prvom katu


Svakog dana ulazim i izlazim iz lifta. Svakog dana vozim se. Dizalom. Matorim, skučenim liftom. Dobro su ga napravili, bezbedno. Sedamdesete su bile bezbedne godine. Živim sama i vozim se liftom u zgradi u kojoj su sve moje komšinice osetljive na zvuk. 
Moje susede ne vole buku lifta pa ga često namerno i svesno onesposobljavaju. Preuzimaju liftične poluge moći u svoje prste i isključuju ga na prvom katu. Mi koje tu živimo znamo da se samo treba popeti na prvi sprat i onda nastaviti gore, liftom, sve do četvrtog, a onda se uspeti dva sprata pešice. Druge to ne znaju, osim ako šuruju sa nama.
Moja suseda ispod živi sa detetom sa posebnim potrebama. Dete ima 30 godina i zove se Marija. Iz njihovog stana jutrom odzvoni udar kapi iz česme, susedin hrk ili srk jutarnje kafe. Ni meni ni njoj se ne sviđa ta sintagma: posebne potrebe. Živim na šestom spratu u zgradi čiji lift vozi do četvrtog.
U mom stanu nema glasne muzike, glasnog jebanja, glasnog provaljivanja vrata, glasnog ridanja i smeha, glasnih suza koje bi jednog dana izvesno prestale da sijaju u mom oku koje bi se osušilo kao njene oči što su osušene. Suseda voli reći da gore živi tišina. Većinu vremena ležimo na podu, ne dodirujući se, dok nam je disanje potpuno smireno. Ponekad se samo otkotrljamo jedna do druge, oslonimo glavu na jednu ruku i dignemo pogled ka prozoru. Minuti bi prolazili, a mi bismo ćutale. Mislila bih o tome kako uskoro uopšte neću biti u stanju da govorim. U mom stanu nema ničeg glasnog. Ponekad bih samo sama ležala na podu i zamišljala je kako se kotrlja ka meni i podiže pogled ka prozoru, na Beograd. Ponekad samo mislim na njene bistre oči u kojima se ogleda moja raščupana kosa. 
Susedine oči su ogromna osušena korita. Prate me kroz špijunku. Govorim joj kako ćemo se videti sledeće nedelje. Kako ćemo konačno popiti tu kafu. Iza špijunke prostire se njena unutrašnjost, obložena sitnim ikonama poređanim od plafona ka dole. 
– Nikada ne bih pomislila da ima nečeg suvog u vama, rekla bi moja komšinica dok bih ja gledala u njena usta, njen vrat, njene prste, te noge brzohodalice, vidre, opustošene. Pustinja u njenom pogledu. Pustinja nalik nekoj konačnoj kontroli. Kontroli koja je kao odsustvo. 
Prošle nedelje mi je svečano na hodniku saopštila da postoji organizacija koja se bavi pravima podstanara i da bi bilo zgodno za mene da zapišem njihov sajt. Daje mi dobronamerne savete, „navikni se na vlagu”, često mi dovikne. 
Još jednom sam uspešno napustila lift i zakoračila vani. Za mene, dovoljno dobar početak dana. Osim kad mi se baš ne da. Osim kad u Beogradu prebiju nekoga zato što je drugačiji od drugih drugačijih.
Dok držim zastavu i hodam u znak protesta i uzvikujem stop nasilju, stop ksenofobiji, moja me suseda gleda i šalje sms: „Bravo komšinice, samo napred! Ne dozvolite nasilje, ni prema kome! Ova baba nema kad da se bavi takvim stvarima, ali ako treba kakva pomoć, tu smo. Drago dete, svako se bori kako misli da najbolje zna.”
Moja suseda koja zaključava dizalo na prvom katu, podržava me. Meni je to dovoljno. Sasvim dovoljno.
 



Živi zid


Živi zid je ono u šta stajemo kada neka puca slobodan udarac. Na naš gol. U živom zidu postoje igračica koju zovemo sidrom. Ona je najhitrija među nama i ona govori kako koja i gde stoji, šta radi. Ona se postavlja najisturenije i svojim telom štiti i nas i okvir gola. Ona svoje ruke ne drži na grudima. Do nje stoje još dve, koje su okrenute frontalno igračici koja se sprema za udarac, njihove ruke su isprepletene tako da ih i najači udarac lopte ne može razdvojiti. Ostale tri stoje okrenute leđima. To je živi zid. Srce odbrane.
 
* * *

Ako nas napadnu medvedi pravićemo se da smo mrtve
Ne moramo da se pravimo.
 
* * *

Našle smo dušek ispred kontejnera u gradu gde rentiram ono što mislim kao dom. Ponekad. Kad mi dođe da imenujem. Stan kuhinjom. Kuću psom.  Dušek krevetom. Moje prijateljice spavaju. Ponekad. Na takvom dušeku. Dušek je očuvan, plav, jedna je rekla dečiji je. Proizveo ga je Vutex, Vukovar, Jugoslavija. Zgodan je. Retro. Organizovale smo se. Dve su ostale da čuvaju dušek dok smo nas dve otišle do kola. Natovarile smo ga, kroz gepek, preko zadnjeg sedišta, gurale, svo dok nije udario u plafon auta. Udoban je. Ne cvrči. Lak je. Za preneti, i pomeriti. Ležim na onom drugom, koji zovem krevetom, u stvari kombinaciji dva stara, kauča raspadnuta. Sa proredom između dve polovine. Ležim tu zaglavljena. Kao sad. Posmatram dušek. Sada moji prijatelji koji se dese Beogradu, mogu da prespavaju na dušeku socijalističkog sna.
Ksenija preferira raskošne dušeke u baršunastim ramovima skupih hotela. Ona voli debele dušeke, u hotelima sa tankim zidovima. Odrasla sam okružena švapskim izdašnim, zemljanim zidovima. Moji preci nisu gradili nikakve zidove, došli su među stabilne, čvrste i jake zidove. Dalo im se. A mene su učili da podižem svoje zidove po ugledu na te koji su odisali snagom i sigurnošću. Moglo im se. Imperativ čvrstine i jačine razveseljavao me je svakog puta kada bih pokušala da napravim pa i zidić. Rušenje je ipak bilo moje dvorište za igru, na nesreću njihovu i našu. Učili su me da postavljam granice. Tako sam bezbednija, tako ne mogu da me povrede, tako ništa ne može da prođe u mene. Učili su me da su zidovi važni. I da neke stvari, a pogotovo sve i pogotovo one, treba da ostanu između zidova. Između zidova smešteni su raskošni dušeci u baršunastim ramovima u beskrajnoj beloj penušavoj posteljini u sobi čija su jutra svetla, valjda zbog siline beline posteljine i mirisa koji ne dolazi sa ulice ali od ulice zarobljene u tom prozoru čini naslovnicu nekog od vodećih časopisa za enterijer. To je stvar stila, kaže Ksenija. Seks je stvar stila. I ja se oko toga ne bunim, u pravu je, tako je. Samo što je moj stil plavi dušek koji smo dovukle sa ulice. Nas četiri. A koji je bio ispred kontejnera na Dorćolu. A mi smo bile malo pijane malo umorne. Nama je uvek svega malo, jesi primetila to? Kako nam je svega malo.
Između zidova smešten je krevet.  Francuski krevet . Ono što su njeni roditelji pre trideset godina zvali bračnim krevetom, ono u čemu sam začeta i ja. Zid je pravi, da se golom rukom pipnuti. Nalazi se 27,8 km severoistično od Štokholma. Do njega ako pratite gugl instrukcije možete doći za 33 minuta autom kada je umerena gužva i autobusom, koji ide na svakih pola sata iz pravca Štokholma, za jedan sat i 5 minuta. Zid deli sobu 36. od sobe 37. Sa obe strane zida smešten je po jedan single krevet. Da ga nema, zida, imale bismo francuski krevet, ovako single i single krevet nikada neće biti francuski. Zid je živi dokaz za to. Ni francuski krevet nije bio bračni osim za naše roditelje. Zid je tanak. Nije kao zidovi koje su gradili pre nas. Čak tanji. Kao da smo ga mi gradile. Čujemo jedna drugu, duboke udahe i kratke izdahe. Dok je slušam plašim se da će sve udahnuti i da neće ostati ni malo vazduha za sledeći udah. Slušala sam na radiju da prema staroj kineskoj poslovici imamo tačno predodređen broj uzdisaja i izdisaja rezervisanih za naš život, i da ako to radimo halapljivo i brzo, brže stižemo do konačnog izdaha. O švedskom zidu i francuskim krevetima hvatam beleške dok se Ksenija tušira, sa druge strane zida. Tamo gde se ništa ne vidi, a sve čuje. Zanimljivo mi je to što slušam Tracy Chapman Telling story. Kseniji je to dosadno. Ona bi da priča. Sa mnom. Ja bih da slušam hotelske krevete u kojima je spavala. Ja bih da slušam dušeke. Onda se istuširala i mnogo pričala o strahu, odlukama, prioritetima. O tim kosmičkim temama bez naracije koje su nas učinile ozbiljnima. I smešnima. Ja bih da slušam o hotelskim sobama, krevetima i istoriji spavanja. Ksenija moje teme smatra banalnim i površnim. Ksenija mi govori da sam luda. Što želim o tome  da pričam. Mi smo samo prijateljice, one ne pričaju o krevetima i dušecima. I šta tu ima uopšte da se priča. Onda se posle predomisli i kaže da mi o svemu možemo da pričamo. Pa mi od srca ispriča kako je pre dve godine bila u banji u Sloveniji sa ljubavnicom i kako je tamo bila jako napaljena, i svi su oko nje bili jako napaljeni. Jako napaljeni. Napaljenost je zarazna. Pokreće priču izokola. Počinje sa lišćem. Kruži okolo lagano. Uporedivo je sa lišćem u Štokholmu, rasutim u gomilicama na ulicama. Opisuje raskoš banje, muškarce i žene koji se po kompleksu banje kreću goli, odlaze goli na doručak, ručak, večeru. Pa sve to posebno opisuje. Volela je da se zadržava u mokrom kupatilu. Opisuje kadu, pločice i slavinu. Mlazeve. Mlaz. Uvija se do detalja. Pravilno postavlja udahe i izdahe. Tu su i dva muškarca. Nikada ne ide do kraja. Ostavlja meni da umočim radnju. Važan je stil. Enterijer. Mlazevi. Pozlaćene slavine. Banje, skupe, u koje se odlazi na vikend sa ljubavnicama... Uvek samo sa ljubavnicama. Kao da nikada nije upoznala devojku ili ženu.  I meni se više ne da pričati. Ne više o dušecima. Ne o zidovima. Ja bih sad mogla jedino o tiganjima. O istoriji svakog tiganja koji sam ostavljala za sobom kad sam odlazila iz nje, iz stana, iz priče.
To je seks.
Posle odlazimo u šumu. U šumi tragamo za sobom.
Ako nas napadnu medvedi pravićemo se da smo mrtve.
Ne moramo da se pravimo.

Arhiva