Časopis za umjetnost i kulturu

Majka ih nije volela, a devojke vole šampite | Nije ona kriva


Majka ih nije volela, a devojke vole šampite

           
Moja majka ih nije volela. Kada bi ih videla, mrštila se, stezala me jače za ruku.
Bilo ih je nekoliko. Možda četiri, možda i više. Nije ih volela jer one za nju nisu bile dovoljno žene. A majka je volela žene. Volela je njihovo društvo, njihovu blizinu. Od nje nisam naučila da su druge žene opasnost, uvek sam znala da su sklonište.
Samo nije volela njih.
Žene koje je volela su bile obične. Iste, i slabe i jake, nakićene malo ili previše, u haljinama, nalakiranih noktiju, u ružnim i neudobnim cipelama, poveravale su se mojoj majci, šaputale su. Pričale su o momcima, o muževima, onim drugim muškarcima koji nisu imali nazive. Tiho, da ne čujem, spominjale su pilule i abortuse, muške grubosti i patnje. Moja majka je imala iskustva u svemu tome. Davala im je savete i slušala ih je.  Bila je sigurna luka, odmorište za otisnuće u svet.  Za ženska prijateljstva.
Ali one nisu bile takve. Majka ih nikad nije upoznala, nije znala baš ništa o njima. Nikada  sa njima nije razgovarala, niti ih gledala kao iste. Kod njih nije bilo muškaraca, bar ne onih suviše bliskih, nije bilo  potreba vezane za njih, kao ni haljina ili štikli. Nije bilo  frizura, samo kratka kosa, ošišana „muški”. Kada ih dozovem u sećanje sve su nosile tamnu odeću, bile su mršave i ispijene. Verovatno mlade, ali  ne mogu da odredim godine, jer kada si ti mala svi odrasli ti izgledaju staro.
– Zašto ove žene izgledaju kao muškarci? – pitala sam svoju majku kada sam ih prvi put videla. Ona je odmahnula glavom, pogledala u drugu stranu, namrštila se. Ništa nije rekla. To ništa je značilo nešto, primetila sam. Nisam znala šta, ali sam odložila to u svojoj glavi. Za kasnije. Da shvatim to što nije rečeno. I nisam više nikada pitala.
Osećala sam da su i one bile i slabe i jake. Ne znam kako je njima izgledala devojčica u haljinicama koja ih je gledala sa čuđenjem. Prolazile su zajedno uvek tri ulice od naše kuće, i sretala sam ih ponekad tokom nekoliko godina svog detinjstva. Verovatno nisam bila jedina osoba u kraju koja je piljila u njih. Znam, devojčicu i ženu koja joj vuče ruku nisu primećivale više od svih ostalih koji ih stalno prate pogledom.
 
* * *
 
Ovo je i za nju. Možda je ona bila jedna od njih, ko zna...  Zove se Vesna, čula sam jednom na ulici kada ju je neko pozvao po imenu. 
Za tebe, Vesna.
 Sedela si i jela svoje kolače. Kad motam film, ti si uvek sama ili razgovaraš sa muškarcima koji kao i ti na ulici prodaju tikete.  Za njih si ti drugarčina, zar ne? Ali tog popodneva si sedela sama i jela si šampite. Tada sam te prvi put videla, možda samo prvi put kao odrasla žena. Prepoznala sam u tebi nekog starog kova, stvarno ne znam više nikoga ko naručuje šampite. Da li ih zaista još uvek prave? 
Ja sam to jela samo onda kada sam bila jako mala.  Kada ih majka nije volela...
U međuvremenu sam porasla. Ima žena u mom životu. Ženska prijateljstva i moje velike ljubavi.  Jednu od njih  sam odvela na kolače. Vidiš, sve smo mi pomalo staroga kova. Ali nas dve nismo jele šampite  jer one sadrže jaja i mleko. To ne jedemo. Znam da je sada fensi da se ne jedu te stvari. Da li ste vi tada razmišljale o tome?
Mi smo verovatno pile bozu. I toga ima sve manje danas. Hranljivo i zdravo, jedna čaša je danas dovoljna devojkama za ceo dan. Eto, nas dve devojke, sedimo naspram tebe. Ta druga je bila sličnija tebi od mene, kao tvoja mlađa verzija. Ali jedna od onih što pije bozu, a ne jede šampite.
Znam, svidela ti se. Ta moja devojka. Verovatno i šampita koju si pojela. Sigurna sam slast u ustima i materija koja se topi čikaju čula po još. Podigla si pogled i videla nju.
Nisam bila ljubomorna. Bilo mi je krivo što i u mene nisi pogledala. A onda, kao da su ti zasuzile oči. Skoro pa dete, verovatno duplo mlađa od tebe, a opet, ista kao ti. Kratka kosa, farmerice, patike. Suviše očigledno. Počela si i da je gledaš setno. Mi smo to videle. Ona je videla, ne brini. Trenutak kada si skinula masku, prestala da budeš nezainteresovana, svoja, drugarčina... onda kada si bila samo žena. Slaba i jaka. 
I seta u tvojim očima, i treperenje. Topila si se kao šampita u ustima. Da li sam te tada prvi put videla ili si jedna od onih koje moja majka nije volela? Posle sam počela da obraćam pažnju na tebe svaki put  kada te sretnem u gradu.
Verujem da ti nisi ni svesna mog prisustva. Samo nje. Da, ja mogu da se provlačim u ovom svetu, sa svojim šnalicama i suknjicama i šminkom. Majka se potrudila, isplatio se njen trud. Stvorila je ženu od mene. I slabu i jaku. Ali ne mogu da kažem da nekad nije lakše. Majka bi bila srećna što je proizvela toliko toga... Čak i onda kada sam joj rekla da volim žene. 
Ja sam ponekad besna što sam nevidljiva, što svi pretpostavljaju da znaju ko sam i šta mi treba.
Kolači su super, Vesna. U životu ima tako malo slatkih stvari, a tako puno gorčine...

 

 
Nije ona kriva

 
Stvarno nije trebalo da me vozite! Nije morala da vas zove.
Mada, ja na nju nikada ne mogu da dugo budem ljuta. Kada vidim te njene okrugle plave oči kako me umilno gledaju, ne mogu a da joj ne oprostim i najzlobniju stvar koju bi mogla da uradi. Ume i da zatrepće, čim vidi da mi je digla pritisak. Kao, izmotava se, ali sam sigurna da to radi celog svog života, svima oko sebe. I kako voli puno da priča, a onda gestikulira svojim dugačkim, tankim rukama, maše okolo i zvecka sa svojih sto narukvica. To me stvarno nervira, taj zvuk kada žene prozvode nakitom ili štiklama, kao kada se neka smešna životinja šepuri i daje znak da je tu i da je ima... Ali mi na njoj ne smeta. Mislim i da dok spavam ponekad čujem kako ona zvecka...
Možda se zato i tako intezivno družimo, mislim, to što me ne nervira toliko kao neki drugi. Upoznale smo se na drugoj godini fakulteta, a sada smo već na četvrtoj. Počele smo da idemo na neke ista predavanja i odmah smo se našle. Dobro, možda ne baš odmah, ja sam nju primetila mesecima pre nego ona mene, ali dobro. Nekako je posle sve išlo brzo.
Kako da je ne primetiš kada je sva šarena i štrči. Tako je apa-drapa, a sve joj dobro stoji. Ranije ne bih mogla ni da zamislim da se družim sa nekim ko nije uvek ispeglan. I uvek mora da ima svoje mišljenje koje iznosi čak i kada posle sa njom iz grupe niko neće da priča...
A oko nas je često puno mladića, dosadni su i naporni.  A skupljaju se sigurno  mnogo više zbog nje nego zbog mene. Ona zrači nekim sjajem i ludilom, ta bi privukla sve žive. Ume ona da bude sa različitim mladićima. Nekako me najčešće i ne upoznaje sa njima, skroz je tajanstvena. Nekada ne mogu da se suzdržim, pa onda kada mi kaže da ne može sa mnom da provede veče, ja iz puke radoznalosti, a i zbog te njene tajanstvenosti, tako prošetam do njene zgrade. Tada čekam i ponekad opazim nekog momka, bilo pred zgradom, bilo negde u gradu...ovaj, da, krenem za njom da vidim sa kim će da se vidi... iz puke dosade...nije to stalno... A ako me upozna sa nekim imam utisak da uvek bira budale. I ona to sigurno misli jer se na kraju šalimo na račun tih koje znam. I uvek ih ona ostavlja, nikada ne tuguje...
Znam i da uzima pilule za kontracepciju, što je čudno za devojku koja nema stalnu vezu. Videla sam jednom kada je otvorila tašnu, onda kada je rekla da ima nešto za mene. Tada je iz tašne izvukla CD, snimila mi je grupu koju sam dugo tražila, za koju čak nisam ni znala ni kako se zove. Samo sam joj jednom pevušila neku melodiju koja sam volela u detinjstvu, davno zaboravljeni hit koji mi je odjednom došao u svest, koji nismo znale ni ona ni ja. Onda je ona  pronašla sve, ne znam uopšte kako...
Nisam želela da zna da sam videla te pilule. Zato šaljem cirkularna pisma raznim drugaricama o štetnosti pilula, njena adresa je, naravno, uvek tu. Pa ona mi je najbolja drugarica! Na te mejlove nikada ne odgovara. Ali onda danima ne pozovemo jedna drugu.
– Jesmo li mi lezbejke? – pitala me je. Kao da me je udario grom u tom trenutku. U lice mi je šiknula krv. Okrenula sam glavu da ne vidi, da se priberem i da mogu hladno da odgovorim. Ne znam zašto je to tako delovalo na mene...
To je bilo dok smo sedele u mojoj sobi. Slušale smo radio, onako, bezveze, radi muzike. Ona je držala knjigu, jer smo spremale taj famozni ispit koji obe moramo da damo, mada mislim da sam ja više obraćala pažnju na svoj telefon, a ona na pesme koje su se čule dok nam je lakirala nokte. Otpevala je celu svaku moguću pesmu. Onda su počele vesti. Slušale smo ovlaš, više nismo nego što jesmo...
„Najavljena povorka ponosa je ove godine zakazana za...” govorila je spikerka „... ali se još uvek ne zna da li će biti održana...” Nikada nismo razmišljale o Prajdu. Ustvari, nikada nismo razgovarale o tome, ja jesam puno razmišljala. Meni je to super, svako ima pravo da bude to što jeste. Znam da i ona deli moje mišljenje jer se svađa sa budalama na faksu oko toga.
Skupila sam hrabrost i pitala kao najnormalije – Zašto to misliš?
– Zato što se volimo, ludice! – rekla je i pogledala me.
Eto, onda sam se izgubila, kao da sam putonula u njenim očima. Sledeće čega se sećam je da su oko mene bile i ona, i moja majka, i sestra. Čak i komšija. Digle su toliku paniku kada sam pala u nesvest. Pozvale su i vas jer su se baš prepale, mada, kada ste došli već sam bila ok. Stvarno nije trebalo da zovu hitnu pomoć... a, vi niste morali da me dovozite u bolnicu, pa šta ako mi je srce lupalo tako brzo! Nije mi ništa, hoću kući! Jaka sam ja!
I kako da budem ljuta na nju što me je tako štrecnula, doktorka? I dalje će da me gleda svojim prelepim očima, evo, sada znam da sreća može i da ubije. Trudiću se da se više ne iznenađujem toliko...

Arhiva