Album fotografija … dušan gojkov

Knjiga prva
Slepi putnik
1991. - 1992.

Ovo nije literatura. To je moja rupa za kozje uši cara Trojana.

Nihil actvm repvtans
Beograd

?? ???? ?' ???? ??, ?? ???? ?' ???? ???????.

S vizom u džepu, izlazim iz grčke ambasade. Počinje da pada kiša.

Čekam poznanicu na Terazijama, između «Moskve» i «Balkana».
Asocijacije.
Nebo nad Beogradom sivo. Kiša hladna.
Postup u restorančiću u pasažu.

Na televizijskim vestima prilog o ajkuli, koju su uhvatili bokeljski ribari. Izvučena na šljunak, bačena na bok, pokušava da se okrene pravilno, na trbuh, bezuspešno. Oko nje meštani i turisti. Bockaju je prutovima.

Ispred Radija susrećem mladića, bez noge. Obučen u džins pantalone, očigledno sveže presavijene da ne vise ispod patrljka, hoda uz pomoć novih, aluminijumskih štaka, strahovito polako.
Tek tad shvatam, u stomaku.
Čak i sama reč patrljak izaziva bolove.

U trolejbusu. Penzioner u punoj snazi, uhvaćen bez karte. Kontrolori mladi. Besan, osramoćen, nemoćan, pita ih: «A zašto niste na frontu?»

Noć pred polazak.
Ne vodimo ljubav. Izgledalo bi kao «poslednji put».
Ćutimo. Ležimo u mraku, umorni.

Gledam Srbiju, kako promiče kroz prozor.

Strah pred prelazak srpsko – makedonske granice.

Grčki carinik me, čini se, posmatra nekako čudno, dok prelistava pasoš. Sve uz osmeh.
Pita: «Hoćete da vam dam jednu dobru adresu u Solunu? Brat mi tamo drži hotel, čist, jeftin, znate.»

Where burning Sappho loved and sung...
Grčka

Male stvari. Kao osmeh prodavca voća, s crvenom bejzbol kapom, dok mu pružam jednu narandžu da je izmeri.

Stan u Mitropoleos ulici. Pišem na balkonu, dok službenici osiguravajućeg društva iz zgrade preko puta zure u mene. Nazdravljamo jedni drugima. Ja njima recinom, oni meni kafom.

San, koji iz mene izvlači sećanje na tri mala mačeta, mrtva, u podrumu zgrade na Dorćolu, koje je neko dete potopilo u stiroporsku činiju punu mleda «da piju». Nisu ni oči stigli da otvore.

Sveti Stefan. Sedim na kamenoj klupici odmah do crkvene priprate, gledam u sveću što gori, uz zvuk usisivača iz crkve i automobila s ulice.

Mirisi.

Anastasija, gleda me preko stola i podiže čašu Tsantalijevog crvenog.
U drugoj ruci drži ružu. «Dobro došao kući».

Balkan, kao stanje svesti.

Džilijan, rođena Engleskinja (njen brat je čak išao u školu sa mnom, ako se dobro sećam), koja je za život izabrala Grčku, više i bolje me razume nego neki «pravi» Grci što zure u CNN i MTV.

Portir, koji pretrčava ulicu i kuca na prozor kafea u kojem čitam popodnevne novine:
-  Tilefono, kirie Lazare!

Slika Save Šumanovića u Georgiosovom salonu. Drvored. Šidski period. Pijemo francusku kafu i uzo, razgovaramo o poeziji. Georgios recituje Vaska Popu na svom divnom, mekanom, aleksandrijskom grčkom.

Doručkujem u bašti restorančića na Aristotelovom trgu. U luci oko dvadeset velikih brodova, nešto čamaca. Lepo miriše, na more, na masline.
Jedan galeb sleće na moj sto, malo se šeta, bez straha, proba kajganu iz mog tanjira, odleprša.
Pojavljuju se dva čoveka i za manje od pola sata na sredinu pjacete postavljaju jednu užasno ružnu metalnu skulpturu.
Počinje da duva Borej, nosi novine i razne otpatke po luci.

Ispred crkve Sv. Dimitrija srećem čoveka za kojeg se po Beogradu već šest meseci priča da je mrtav.
Trgne se, malo, kad me prepozna.

Pijem Imiglykos – poluslatko, boca od pet litara – gledam neku idiotsku «porodičnu» komediju na ANT1, tri stotine i ne znam koju epizodu, uživam u mirisu suvog grožđa i smokava iz čaše.
Noć tiha, topla.

MiG Jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva obara helikopter evropskih posmatrača.

Kod Žan – Lika ostajem do ponoći. Un menu... c'est le plus adorable poeme...

Kasnije, uz Chablis, dok konobari pripremaju stolove za sutra, pokušavam da mu objasnim situaciju u Jugoslaviji, gubim živce. Da me odobrovolji, obećava:
-  Lazare, sutra ću napraviti langoustines grammont, posebno za tebe .
-  Bez paprike?
-  Bez.

Borej mi obara šešir u more. Jedan dečak bez razmišljanja zagazi u vodu i dohvati ga. Januar.

Istina, video sam je na samrti. Ali, na sreću, otišao sam pre nego što je u mukama preminula. Pamtiću je živu, ne kao truplo koje valja što pre zatrpati, pre nego što počne da zaudara.
Danas je Evropa priznala Sloveniju i Hrvatsku.

Veče sa Džilijan. Džon Koltrejn – Violets For Your Furs, tuniski tabac gris cigarete Bousetta, uzo. Sedim na terasi, u košulji, gledam zaliv.
U Beogradu pada sneg, kažu na vestima.

Primećujem da već danima zaboravljam da popijem lekove za srce – i ništa se ne dešava.

Natpis u izlogu: «Govorimo jugoslovenski».

Da li je pripadnost naciji pozitivno osećanje, ili možda fiziološki osećaj?
Čopor? Sigurnost krda?
Nacionalna svest, nacionalni interesi...
Ne dugujem im ništa. Oni meni duguju.

Sedim u taverni napravljenoj u nekadašnjem turskom kupatilu. Oko četrdeset buradi vina, poređanih horizontalno, jedno preko drugog. Sve pričvršćeno čeličnom, građevinskom skelom.
Iz kuhinje, u talasima, dopiru mirisi suvlakija, sucukakija, pečene ribe i kalamara u maslinovom ulju.
Na svakom stolu čist pak papir, korpica s hlebom, tanjirić s maslinama, tanjirić s morskom solju. Recina s Atosa, sipana direktno iz bureta u plehani bokalčić. Miris atoskih čempresa, hilandarskog sunca...
Poissons retournés sur le gril... noircis inégalement par le feu et assaisonnés ça et la du craquement d'un grain de sable...
Jedemo polako, u tišini. Na kraju, uz makedonsku alvu, palim Gauloise, otupljujem...
Ne razmišljam ni o čemu.

Izlet u Sunion:
...Place me on Sunium's marble steep...
...There, swan – like let me sing and die...

U jednom podrumu pronalazim, među gomilama starih, prašnjavih knjiga, staro, broširano izdanje Kavafija.

Sanjam:
Ležim preko puta Rikyua, Majstora Čaja. On muti zeleni prah u zdelici, dugo, dugo...
Zeleno.
Neko udara u gong. Ne vidim ga, samo čujem zvonjavu.

Glas iz beograda, uz šuštanje i pucketanje telefonske linije.
...Fill high the bowl with Samian wine...
...We will not think of themes like these...

Budim se i znam gde sam, za promenu.

Svakodnevni iscrpni komentari južnoslovenske situacije u Elefterotipiji i Kiriakatiki Elefterotipiji.

Nedostaje mi vršački drvored. Jedna staza, prekrivena lišćem. Na kraju staze klupa, obojena u belo.

Šimon Korčulan, mornar – poslednji put smo se, isto slučajno, sreli pre dve – tri godine u Bankoku. Sedimo u malom uzeriju na ivici luke, razgovaramo o našoj Korčuli, lumbardskom vinu, «dotičemo se teme», pa se srdimo na sebe, na nemoć.
Plačemo, pomalo.

Još devet hiljada drahmi u novčaniku. Lična karta, zdravstvena knjižica, vozačka dozvola, novinarska legitimacija, kartica žiro računa «Ljubljanske banke».

Artichauts a la grecque: boutons d' artichauts avec feuilles cuits dans une marinade 1 vin blanc, 1 eau. Faire suer avec carottes, oignons, huile, jus de citron. Aromatiser ca cuisson avec fenouil, coriandre, céleri, poivre en grains, thym et laurier. Laisser refrodir dans la cuisson. Servir sur ravier.

Primećujem prve sede u kosi i bradi, nove bore oko očiju i usana...

Solunska promenada, koja vodi od «Srpske luke» do «Bele kule», uz more, pre građanskog rata zvala se «Šetalište kralja Konstantina», po onom sirotanu iz nemačke – tačnije, bavarske dinastije. Sad se zove «Leoforos Nikis» - «Promenada Pobede».
U šetnji otkrivam tablu s starim imenom na jednoj zgradi. Podižem glavu: ogromna nemačka zastava. Kulturni centar Savezne Republike Nemačke i Goethe Institut.
Sve se uklapa.
Uostalom, sutra letim za Minhen.

Schnee
Germanske zemlje

U Minhenu sneg. Autobus od aerodroma vozi polagano, oprezno, po potpuno očišćenom autoputu.
Čekaonica železničke stanice. Grupa dece, lepe, vesele, preplanule, što dolazi s skijanja; desetak narkomana; japanski turisti. Najglasniji jugoslovenski emigranti. Psuju jedni drugima majku srpsku/hrvatsku/koznakakvu. Ipak, piju zajedno.
Kasnim na poslednji voz do Fisena, gde me čeka posao, i trupkam nogama ispred zaključane stanice u Kaufberenu, visoko u Alpima. Sedamnaest ispod nule. Do ujutru.
Pred zoru, pronalaze me policajci i smeštaju u jedinu toplu prostoriju koju imaju – u zatvorsku ćeliju.
Sad mogu da se hvalim kako sam bio po nemačkim zatvorima.

Wiesbauer, kuća na obali gorskog jezera. Kroz prozor vidim Cugšpic i sav venac planina, nekako čudno reckast, prekriven snegom.
U radnoj sobi pisaća mašina, gomila papira. Dobra vila?

Fasching. Čovek, koji uz pratnju harmonikaša svira na dve kašike. Niko nikome ne plaća piće, čak ni mladići svojim devojkama, ni muževi svojim ženama.

Proslava Armenijeve – ili Hermanove pobede, kako Armenija ovde zovu – u Teutoburškoj šumi. Mi smo to uvek kao izdaju tumačili. Siroti Kvintilije Var.

Demonstracije egejskih Makedonaca u Solunu. Povlačenje JNA iz Republike Makedonije.

Dugo ležim u sobi, osvetljenoj samo skalom pozajmljenog radio aparata. Povremeno se mešaju stanice, tako da umesto Radio Beograda čujem Prag, Pariz, nekog Arapina kako dugo i otegnuto peva...

Pada sneg, već nedeljama.

Kontakti sa Srbima u Minhenu pokazuju da divide et impera , teza koja se potura već izvesno vreme, ima dosta uspeha. Jedan, na prvi pogled sasvim ozbiljan čovek pokvario mi je prilično pristojnu večeru pričajući o međunarodnoj kominternovsko – vatikansko – masonsko – velikonemačko – genocidnoj zaveri protiv Srba.

Dani boje sepije.

«Don Đovani» u Operi. Nakon toga, večera u «autentičnom bavarskom restoranu». Krupna devojka s lepim osmehom. Tetovirana ruža na levoj dojci – dubok dekolte omogućava dobar pogled na crtež.
Docnije se ispostavlja da je iz Zagorja: Začretje, Sveti Križ.
Svi zidovi u restoranu prekriveni ukrasnim tanjirima. Izuzetak je zid na kojem visi raspelo i slika lokalnog fudbalskog tima. Na polici iznad Stammtischa kolekcija krigli. Na jednoj, staklenoj, grb Crvene Zvezde.

Progonstvo? Grčka je bila blizu. Dom. Linija manjeg otpora? No, dobro. I spavačeva udica hvata ribu.

Civilizacija počinje onog trenutka kad su ljudi pokušali da svoju hranu učine ukusnijom.
Začin, kao nosilac napretka?
Narod, koji ima velike filosofe, umetnike, ratnike i diplomate – i tako bezukusnu hranu. Začuđujuće.
Schweinenbrate, Schlachatplatt mit Sauerkarut...
Loša vina, uvezena iz čitavog sveta.
Ne. Karikature vina. Marinade. Nema svrhe da se govori o kulturi jednog naroda ako hrana i piće nisu dostojni.
Amerika je, zapravo, jasniji primer.

U antikvarijatu ispod fisenske tvrđave nalazim gravuru Džordža Holisa, kopiju skice za Tarnerov Rim sa vatikanske lože, ali bez figura Rafaela i Fornarine. Samo arhitektonska studija stubova s arkadama Majstora iz Urbina, na Trgu Sv. Petra.

Nema više Pekića.
... A i ja bih želeo, kao i svaki pravi putnik, da imam bar stolicu napravljenu po svojoj meri. Pa da je nosim, kud god da idem...

Haricots verts a l'allemande: plonger dans l'eau bouillante salée. Cuire a grande ébullition environ un 1 d'heure s'ils sont bien frais. Égoutter.

Mesečina kroz moj prozor. Vrhovi plavičasti, oblaci sivkasto ružičasti, izgledaju tako blizu...

Kako li mene vide Nemci? Balkansko – srednjeevropska mešavina: «kosmopolitizam» i «otomansko – K.u.K. konzervativizam».

Dajana iz Zagreba sedi na podu moje radne sobe, jede kompot od marelica direktno iz konzerve, čita Vreme . Čekam vesti, još uvek traje emisija Radio Beograda, «Pesmarica». Dajana nesvesno pevuši: «Nogom stani, maramicom ma'ni, neka puknu svi naši dušmani...»

Smenjuju rukovodstvo u Krajini, a titre d'exemple.

Umotan u dugi grombi, sedim na klupi ispred jezera Hopfen. Na naslon je prikucana pločica koja obaveštava putnika namernika da je to bilo omiljeno mesto A. Hitlera. Tu je voleo da sedi i razmišlja.
U pozadini vidi se zamak Neuschwanschtein.

Na dan «ne želim ništa da menjam» ekspozea predsednika moje male zemlje, ZDF obljavjuje prvo informaciju o demobilizaciji dvadeset hiljada rezervista Zbora Narodne Garde, potom Miloševićevu rečenicu «Rat je završen» - i slike Osijeka pod artiljerijskom vatrom.

Mira iz Slavonskog Broda:
-  Kolju i naši i vaši. Na isti, neljudski način. Kopaju oči, fronclaju uši, seku udove, prosipaju utrobu...
-  Zar ti to nije dovoljan dokaz i razlog da vidiš da smo isti narod?

U veri je stvar, kako izgleda. Bez samostalnog logičkog rasuđivanja. Fath as a digesting process.
Ako nas je stvorio po svom liku, onda je i On agresivan, surov... Da li ja to naslućujem u sebi prvi nagoveštaj gađenja? Onog gađenja?

***

Nikad i nigde u restoranima toliko parova koji ćute, ispijaju svoja pića ili jedu, čak se ni ne gledajući.

Nemački referendum: previše stranaca.

migracioni promiskuitet skreće pažnju na neke greške kod kuće.
Kasno je za kajanje.
U stvari: spero, ergo sum.

Ko će da ustane da okrene ploču?

Bolovi. Izgeda da se ipak valja držati uputstva lekara i redovno piti pilule. Odvratnog ukusa, by the way.
Hodam i obema rukama pridržavam stomak i grudi. Refleksni bol, kaže doktor Imler. Ruka me još uvek ne boli, samo trne. Ali.
Setih se Kjuhulejna, kako skuplja sopstvenu utrobu i moli vozara da ga priveže za drvo da bi umro uspravan.
-  Smanjite vino, konjak i viski. Pređite na neke normalne cigarete. Odbacite lulu i Gauloises . Znate li koliko košta, makar kremacija u Nemačkoj? – lekar pokušava da se našali.
Bože. Kremacija u Nemačkoj.

Već dugo samo sneg. Jutros, pogled kroz prozor: zavejani smo. Prvi put u životu. Interesantno.

Ptice ćute.

Jezero se uopšte ne vidi. Belo, belo, belo. Stammheim.

Zrnasto prodire kroz –

Sutra izlazi poslednja Pravda, pišu nemačke novine.

San:
jednog jutra / travnato maglovitog / sergej aleksandrovič, vladimir vladimirovič, federico garcia / i grand maître / šta će on tu / sede / čaj piju, jasno / u sali luksor hotela, moskva / a kroz prozor / otvoren / sneg
za susednim stolom / gabriele d'annunzio, james joyce, filip filipović, heinrich böll / palinku piju, jasno / a bruno venturini / peva / peva / peva / dok ljubomir micić meša karte / za jednu finu / popodnevnu / partiju bridža

Zašto je Zaratustra uopšte silazio? U dolini su ga ionako čekali samo magarac na kaldrmi i lavež u duševnoj bolnici.
Potom:
falsifikati, tumačenja...
To, uostalom, čeka svakoga ko imalo vredi...

Ono što užasava je koliko loša retorika dobro uspeva svuda, ne samo kod nas.

Noću duva vetar. Čitava kuća trese se i drhti. Sneg pršti kroz prozorske okvire. Staro drveće ispred škripi kao da će se polomiti.
A ispred mog stola Korčula, fotografisana iz aviona.

Da li žene privlači idealizam, koji laicima izbija iz pojma političke emigracije?

Izlet u Insbruk. Isti jezik, ista hrana, isto piće, iste fizionomije, leder hozne... Ein Volk ...
Ali, Austrijanci imaju neki čudan «carski» ponos koji kod Nemaca ne postoji. Šta je to što čoveka gura u monarhiju? Šta daje ponos podanicima?
Uveče, školski program, BRF. Hitler na starim filmovima. Glas običan, možda malo napuknut. Austrijski naglasak, uz poneki bavarski idiom.
«Trideset četiri partije na izborima! To cepa Nemačku! Moj cilj je da sve Nemce ujedinim! (aplauz) Da izbacim...»
Diže dlanove, malo, u visini ramena. Kao orans, ili koptska molitva. Namešta revere, gladi kosu. «SA» trupe marširaju. Zastave. Masa. Izlozi jevrejskih dućana, ispisani parolama, upozorenjima.
Ponos.
Okrećem kanal. Vesti. U Lajpcigu demonstracije neonacista.
Nakon toga, opet neki Miloševićev govor. Narod u publici ushićen.

Na policama u vinarijama još uvek boce s starim etiketama: Krim – Rotwein aus dem UdSSR; Plavac – Jugoslawische Rotwein ...

Sedim na krevetu i trudim se da mi stopala budu unutar sunčane trake koja se probija kroz zavese. Leva ruka potpuno utrnula. Učim da pišem desnom.
Bolest potpuno menja moje predstave o svetu.
Ili, dobro umotan u ćebe, na balkonu s pogledom na Alpe: Der Zauberberg.

Po hitnom postupku doneti Odluku o zabrani povratka građanima Srbije koji su zemlju napustili zbog ratnih neprilika u susednim secesionističkim republikama.
U Narodnoj skupštini Republike Srbije osamdeset «za», osamdeset «protiv», dvadeset troje «uzdržanih».

Gradska kafana, Fisen. Uz kafu i armanjak čitam Forderungen des Tages Maksa Friša. Ispred mene NIN, otvoren na intervjuu najnovijeg dobitnika nagrade za roman godine. Za stolom pored, momak jede tortu. Iz džepa kaputa prebačenog preko stolice viri Večernji list.
Razgovaramo, na nemačkom:
Zaista lepo vreme danas / Da, ima već četvrt metra snega / Mogu li da dobijem jednu vašu cigaretu, meni je ponestalo / Pravo vreme za izlet / Samo da ne počne ponovo da pada.../
Pri odlasku nagne se ka meni, tiho šapne na našem jeziku: «Sretno.»
Odgovaram «Hvala, srećno i Vama».

Danas, osim novina i uobičajene pošte, stiže i paket novoizdate srpske poezije, četiri knjige. Toga još uvek ima?

Pušim u mraku, sedeći za pisaćim stolom. Odjednom, implozija u glavi: daleko sam. Ne nostalgija, toga nema. I smanjim se, nekako.

Bosna tinja, ispresecana barikadama. U Brodu se naveliko puca. A u Beogradu menjaju imena ulica. «Bulevar Oktobarske revolucije» od sada će se zvati «Bulevar mira».

Noćni program Radio Sarajeva uveo je emisiju u koju se javljaju roditelji, rođaci, prijatelji nestalih ljudi, i slušaoci im pomažu – daju podatke o izgubljenima u ovom ratu.

Ručam sa Lidijom, Nemicom iz Taškenta, pre dva meseca doseljenom iz Rusije u «Vaterland» njenih pra – pradedova. Govorimo ruski, jednostavnije je – nemački joj još uvek ne ide tako dobro. A i meni je prijatnije.
Sused za stolom, stariji gospodin:
- Russisch? Ja sam bio tamo, znate. Divna zemlja, divna. Ali su me kod Staljingrada ranili u nogu, evo ovde, vidite, to je ortopedska cipela... Da, da... Pa su me onda demobilisali. Divna zemlja!

Detalj: visoki funkcioner Socijalističke partije izjavljuje da «SPS ne može snositi odgovornost za ekonomsku štetu, nastalu delovanjem opozicije».

Crnogorci i Srbi sastali su se na Žabljaku. Pišu ustav «Treće Jugoslavije». Pisaće ga nedelju dana.

Voleo bih malo proleća. Sa kišama, travom, cvećem.

Poslednji delić sna:
sa Velikog ratnog ostrva uzleću jata ptica. Njihovi krici čuju se sve do Dorćola.
Stojim kraj otvorenog prozora, sunce nestaje u šumi.

Novinari Drugog programa Radio Beograda štrajkuju.

Komitet nacionalnog spasa u Sarajevu.

Pronalazim jedan vršački kamenčić u svom koferu, pun svetlucavog silicijuma. Moj prvi mikrokosmos.

Orden Sv. Save I reda u vitrini zamka Hochenschwangau.

Nemački smisao za humor: pastuv, kojeg jašem povremeno po prtinama, kad mi je bolje, zove se Laura.

Ponovo bolovi. Lekari.
EKG, rentgen, ultrazvuk.

«Balkanska oluja?» Glas iz Beograda, uplašen.

Uz konstantan bol u ruci, grudima, stomaku, zatvorenih očiju, slušam zvukove: radio, sat, ptice ispod prozora.
Vrlo sam svestan svega, a sanjam. R.E.M.
U mojoj budnosti ima mesta i za san.

Komanda JNA spremna je da pusti sto osamdeset civila iz Bosne i Hercegovine koje je zaštitila pre izvesnog vremena. (Tanjug).

Sneg se polako topi. Edelweiss.

Pinakoteka. Zapanjujem svog vodiča jer nezainteresovano prolazim pored Brojgela, Direra, Altdorfera: Der Alexanderschlacht. Divno, ali nemam vremena.
Žurim da još jednom vidim zlatnu kišu nad bedrima Danaje. Dugo gledam u Mabizovu sliku, upijam svetlost. Trebaće mi. Vozovi su uvek depresivni.

Moja glava nije ovde, znate. Ovo što vidite, zapravo je imitacija, napravljena od impregniranog platna i kaučuka.
Izvinite.

Poslednji konjak pred polazak.

Il n'y a personne qui puisse me faire rire
Švajcarska

Neka magla iznad Ženevskog jezera, izjutra.

Dugo šetam – naređenje doktora Imlera – odmaram se.
In labore requies.
Šta je to, ustvari? Skribomanija? Bolest? «Proizvodim» dnevno po četvrt kilograma ispisanog papira, uveče ga, nepročitanog, bacim.
Teši me P.V.: književnost kao sredstvo, ne kao glavni cilj, kao glavni predmet. Ne znam.
Mistifikujem. Verovatno sam samo malo duševno oboleo. A i to se leči. Valjda.

Iznajmljujem stan s pogledom na banku (na šta bi). Fascinantan. Ekumenski. Na dovratku prikucana mezuza, odmah s leve unutrašnje strane vrata škropionica, na istočnom zidu ikona Sv. Đorđa, grčka, namalana na brzinu, za turiste, s kandilom ispred, na podu serdžada.
U radnoj sobi mala biblioteka. Osim Biblije štampane goticom, Mišne – Tora Moše Ben Majmona, Fama Fraternitatis, reprint iz 1848, Etika Žila Pajoa, Preverove Paroles, Sto koktela na hiljadu načina od nepoznatog autora, s slikama i uputstvima.
Raspitujem se kod gazdarice ko je bio u stanu pre mene. Priča još neverovatnija od izbora knjiga u «biblioteci»: stari, slepi šiit, koji se doselio u Švajcarsku s veoma bolesnom ženom. Kad je umrla u nekom sanatorijumu u blizini Ženeve, izgubio je razum, i – kako gazdarica kaže – «Drao se sa terase pet puta na dan. A inače je bio baš fini i miran stari gospodin.»
Zamišljam kako odjekuje ženevskim ulicama: Hayya 'alla s – salaat. Hayya 'alla hairri l'amal. Zabavlja me ta ideja.

Listam Pravopis srpskohrvatskog jezika, školsko izdanje dveju Matica iz 1960. Pa onda slušam Hrvatski radio i Radio Beograd. Ako nastave ovako, uskoro neću razumeti ni jedne ni druge.
Ustvari, i to se slaže. Zemlju već nemam, zašto bi mi ostavili maternji jezik?
La patrie est un pays ou nous sommes nés. Samo toliko. A jezik kojim ću govoriti... ça m'est égal.
Valeri:
maternji jezik – strani jezik
mišljenje – metajezik
govor (redukovan) – mišljenje (redukovano)

Oproštajna večera s Konstancom pred njen polazak u Bosnu i Hercegovinu, u misiji Crvenog krsta.
Bar de la navigation, žućkasta sveća na stolu, usoljene ribice, i neki gusti, domaći božole. Preko puta dva Engleza, prijatelji, ubeđuju je da ne ide. Ja sam već odustao. Oči joj imaju onu mat boju...
Welch einen Traum entsetzenvoll...

A i meni je vreme da se ponovo krenem –

In adventvm veris
Belgija

Marsel nešto objašnjava, uzbuđen. Klimam glavom, odobravam. Iza njegovog ramena, posmatram Žozefin (nismo se videli još od Pariza, pre neku godinu, kad smo rešili da ipak nećemo živeti zajedno). Osmehujemo se jedno drugom. Sram me bilo.

Žozefin mi pokazuje sedište EEZ. Najmirniji restoran na svetu (užasna hrana – riba iz zamrzivača, fabrički majonez, margarin u kolačima...), najlepšu klupu u parku. Delimo jedan Gauloise.

Pomažem joj da se popne na konja. Ona, s mojim šeširom na glavi, ogrnuta mojim sakoom od smeđeg tvida. Na poleđini fotografije, ćirilicom: Brisel, 1992.

La Manche / The English Channel
Na lađi

Na brodu upoznajem Almira, iz Novog Pazara:
- Aman, kakva politička situacija, ja idem pare da zaradim!

O ratu, o bolesti (ili obrnuto) … dušan gojkov

Subota je, opet miriše na sneg.

Popodne sam sahranio dedu, na nekom groblju za koje nisam ni znao da postoji na periferiji Beograda, i pravo odande otišao na smenu u Radio.

Neverovatna drhtavica i obamrlost, čim sam se približio zgradi radio stanice. Morao sam – jer me noge nisu držale – da sednem na trotoar, na par minuta, da se smirim.
Ponižavajuće.

Onda sam progutao nešto šećera izmućenog u vodi što mi je utrapila asistentkinja režije, pojeo nešto na silu – mislim kiflu nekakvu – »izgurao« smenu, kako – tako.

Povremeno nestaje struje u čitavom gradu.

U 02:06 pogodili su beogradsku televiziju, u Aberdarevoj, baš dok sam čitao vesti. Iako smo udaljeni od njih skoro dva kilometra, Neumann mikrofon je sa plafonskog stativa pao na sto, prekriven zelenom čojom.
Ima mnogo žrtava. Mnogo žrtava.
O tome ću, možda, jednog dana pisati.

Opet, bogu hvala za miris štale, sveže trave, sena, slame, povetarca... Dani mi se pretvaraju u jedan guliverski rokovnik, štrikliranje obavljenog, a večeri – ako nemam smenu na Radiju, što je zaista retko – u zurenje u literaturu koja bi me inače zanimala, ali sad nekako ne privlači moju pažnju. Odlazim na bolesne »moderne« izložbe, inspirisane bombardovanjem, slušam očajan operni ansambl u Narodnom, tu i tamo pogledam pokoju predstavu u pozorištu – iako mi se sve češće dešava da tako, bez razloga, izađem iz teatra još pre završetka prvog čina.
Da budem iskren: noću – ako kojim slučajem ne radim – su besana mučenja, ili – što je još gore, ali je bolje rečeno – neobjašnjivi snovi, uznemiravajući, užasavajući, svi u nizu.
Uz stalne bolove ispod grudne kosti, u levoj ruci, i gušenje.
Odlazak na Hipodrom pomaže.
Mislim.

Sad me sirene za uzbunu već samo nerviraju.
Ipak, parkovi su puni dece, vreme je lepo, još samo da u Knez Mihailovoj nema porazbijanih izloga stranih kulturnih centara i biblioteka – u Beogradu se, ako ne čitate novine, ne slušate radio, ne gledate televiziju, ne bi ni primećivalo da nešto nije u redu.
Opustili smo se. Ljudi više ne idu u mračna, vlažna i hladna skloništa: navikavamo se, čak i na ovu vrstu života.
Da li je to namerno, upravo da bi se preživelo, ili je nešto drugo u pitanju, ne znam.

Svejedno, gadi mi se korida.
Uostalom, i »žuti dimnjaci ruske flote«...

(Nikad, za ovih dvadesetak godina rada, nisam pomislio da ću sa zadovoljstvom u mikrofon izgovoriti, kao prvu jutarnju vest: »U Beogradu noćas nije bilo bombardovanja«.)

Ne znam zašto, setio sam se Pariza, vremena koje sam proveo sa Žozefin, dok me nije ostavila, udala se i otišla u Brisel, malog stana koji smo delili u ulici Mogador, na četvrtom spratu, potom jednog prefinjenog gospodina koji je živeo iznad, govorio savršen, školski francuski, ali sa nekim blagim, inostranim tonom (mi, Balkanci, uvek se i svuda prepoznajemo)...
Sećao sam se mirišljavog vina iz vinarije preko puta, ormara koji su naprosto zapahnjivali mirisom lavande... Kad se sve to pomeša, uz parfeme koje je koristila Žo... čovek bi pomislio da smo zaher torta.
Pomislio sam: a kako bi bilo da...
Neostvarivo.

Neshvatljivo je kako čovek neprimetno klizi u depresiju, i kako se, takođe neprimetno, iz nje izvlači.
Ipak, nakon izvesnog vremena, shvatiš, počneš da primećuješ da sediš u uglu sobe, umotan u ćebe, i zuriš u prazno.

Ponovo čitam De bello gallico: »...Gallia est omnis divisa in partes tres, quarum unam incolunt Belgae, aliam Aquitani, tertiam qui ipsorum...«
Ma koga se to danas tiče?
Isto kao i Čoserov deseterački jampski kuplet.
Svejedno, nekako je prijatno, skoro mirnodopsko osećanje znati da su mi i te knjige blizu, u radnoj sobi, da mogu da uzmem poneku iz police...
Ako uskoro ne padne neka bomba ili raketa na kuću.
Onda više neće biti ni kuće, ni biblioteke.
Pa nikom ništa.

(U Beču sam svojevremeno video Holbajnov portret Džejn Sejmur. Stisnutih usana, namrgođena, kao da je znala šta je čeka.
Nasuprot, u Nacionalnoj galeriji portreta u Londonu – odmah do Lester Skvera, Henrik VIII izgleda tako samozadovoljno, samouvereno, arogantno... Sizeren.
Ne varaju samo portreti. I naša logika, nametnuta, svakako, pokatkad nas prevari.)

Posmatram svoj stan kao da ga nikad neću više videti. Ako ništa drugo, torba, pripremljena »za svaki slučaj«, postavljena kraj vrata, bolno me podseća. (Seti se Frišovog švajcarskog besa!)
Na zidovima slike koje volim, na police koje trenutno primaju šest hiljada knjiga (ko zna koliko ima toga u podrumu) – prislonjena gitara, akustična, bez žica, džeferdar, ukrašen srebrom i sedefom. Kutija drvenih kocki za pravljenje dečijih zamkova... I jedna lopta, šarena, gumena, mala.
Kad sam bio dete, imao sam igračku: majušnog Crnca, obučenog orijentalno, figurinu kojoj je moj otac palio tanke cigarete od smotane hartije, pa mu je dim izlazio na usta, nos i uši.

Kakav dan! Pošto sam – uobičajeno – radio noćnu smenu, probudio sam se oko dva popodne, valjda od sirene za uzbunu, i čitavo vreme bio svestan da sam u snu putovao dabldeker autobusom do svoje kuće na Korčuli, koju, by the way, nisam video od početka ratova devedesetih. Bože. Ni na kakav trajekt se nismo ukrcali, jednostavno smo se vozili do otoka.
Imao sam utisak da sam krenuo filosofsko – turističkim stopama Kjerkegora. Nešto glupavo, kao kad bi danas, s sveskom Getea pod rukom – Italienische Reise – putovao baroknom Italijom, obećavajući sebi da neću usput skupljati lepe primerke stena za svoju petrološku zbirku.

***

A onda, udar: u sred radijskog studija, na pola rečenice padam, gušim se, uz užasan bol.
Sećam se i bolničkih kola, i tonca, kako preplašeno govori »Biće sve u redu«.

Ležim na nosilima u čekaonici.
Sparno je, odeća se lepi za telo.
Bolesnici pred šalterom.
Bolesnici. Još uvek ne pacijenti.

A Čehova su, mrtvog, dovezli u vagonu, zelenom, na kojem je pisalo »za prevoz ostriga«.

Danas je, pod uzbunom, trčan prvi dan na Hipodromu.

Krevet – sestre mi kažu – najbolji u sobi: pod prozorom.

Vikend. Naizgled »prazan«. Onda sam, na kolenu, u beležnici napisao nešto više od dve hiljade reči i tu stao.
Hemingvej je na jednom mestu kazao: »Prekini rad onda i samo onda kad znaš sledeću rečenicu. Jedino na taj način ćeš sutra moći da nastaviš.«

Insomnia. Već je skoro jutro, ko zna kakve me pretrage danas čekaju, a nisam uspeo da spavam ni minut.

Svetlo u sobi uključuje se nešto pre šest.

- Dobro jutro, gospodine.
Medicinska sestra stoji pored mog kreveta sa kompletnom opremom u rukama.
- Dajte mi levu ruku. Tako. Sad stegnite pesnicu. Tako. Eto. Vidite da ništa nije bolelo? Ova bočica je za prvi jutarnji urin. Ostavite je ispred Intervencija, ako možete da hodate. To je niže, niz hodnik, plava vrata.
Svetlo se gasi.
Pacijenti još spavaju.

Vreme je jedna čudna stvar. Ponekad imam utisak da, pišući ova suluda pisma, upućena... nikom, verovatno – beležim neke dane što se nižu redom...
A to nije istina. Mogu pisati, kao da se stvari dešavaju danas, o nečemu što se zbilo pre dvadesetak godina, i obrnuto. (I obrnuto?)

Brijem se i posmatram u ogledalu svoje blago crvene, natečene kapke i tamne podočnjake.
Voda je hladna, ali ne mari.
Srećan sam što mogu da hodam, i stojim, tako dugo.

Doktor zapisuje: porodična, socijalna i lična anamneza. Ko sam, šta sam, gde sam, kako sam. Eh, kad bih bar ja to znao!
Onda mi sleduju instrumenti: slušalice, žice, kablovi.

Privremena presuda: predinfarktno stanje. Obavezno mirovanje. I nekakvi lekovi – imam negde tu cedulju – samo ako uspem da ih pronađem u apotekama.

Noćas je u duševnoj bolnici umro moj prijatelj, javili su mi. Doveli su ga tamo tri dana ranije, zbog teške depresije, da se malo oporavi. Davali su mu lekove.
Obesio se u kupatilu, o pertle.
Poslednji put videli smo se u četvrtak, kad sam bio da ga posetim beš pred svoj »mali srčani udar« - da popričamo, da mu odnesem novine...
»Prijatelju, ja umirem.« - šapnuo mi je.
Ja sam se, naravno, izdrao na njega, trgni se čoveče, imaš troje dece, prekrasnu ženu koja te voli, ni ovaj rat i ova beda neće trajati večno...
Eh.

Nisam ja bolestan.

Još jedan pregled – lekar kaže »preliminarni« - traje skoro čitav sat. Imam utisak da, i pored svega, čitava bolesnička soba misli da sam ovde došao iz dosade. Simulant.
Ili se ja to samo tešim.
Na mojoj temperaturnoj listi još uvek nikakvih oznaka. Za sad.

Apsurd: jedva čekam da mi saopšte pravu dijagnozu, ali je se ipak plašim.

***

Dakle: Angina pectoris , paroksizni bol u grudima, petkoralna angina. Bolovi obično iza grudne kosti, praćen osećanjem gušenja i neminovne smrti.
Timor et tremor. Quid ergo? Ne timeas, modo timeas?
Čekaj.

Dok sedim na klupi u bolničkom parku – dopustili su mi da polako, liftom izlazim iz zgrade Koronarnog – kroz prozor Prosekture odmah pored, čuje se neka stara, pucketava ploča Bili Holidej. Pravim se da ne čujem ni sirene, ni kanonade, kasnije.

Sećam se, po povratku iz Palestine, dočekala me je vest o smrti Vaska Pope. Otvorio sam bocu izvrsnog vina, tad, u njegovu čast, i recitovao, tiho, za sebe.

Upadam – iako je već počelo leto – u letargiju, zimsku letargiju. Dok kiša dobuje po prozorima, ćutim, dišem duboko.
Gole, opuštene grane drveta u parku, sivo nebo, stari škotski džemper...
Ponekad, preko šolje toplog čaja, pogledam, iz stolice, na krevet, u koji ću – jer, evo, već je deset sati naveče – i ja morati da legnem, kao i svi ostali pacijenti.

Krv što lipti na usta i nos uplaši.
Uostalom, ništa ne može da traje večno. Bogu hvala.

San:
Rems. Katedrala. Fudžitine slikarije. Tmurno je, oblačno. Ne razaznajem, naprežem se da bih išta video.
Ipak, smiren sam. Kao nikad ranije.

Sećam se: pola četiri izjutra. Čuju se sirene, plotuni protivvazdušne odbrane. Moja ćerka Sara se budi, kaže:
- Vidi, imamo čarobne prozore: čas su crveni, čas plavi, čas žuti....
Ili sam to samo sanjao. Nedostaje mi.

Nedostaje mi i taj prokleti radio, miris studija, crvena lampica što svetli pred iskašljivačem...

Počeli su da bombarduju i mostove.

Na samrti starac podučava svog unuka, koji će uskoro postati mladi otac (mora da sam to pročitao negde, ili video u nekom filmu) i kaže mu:
- Imajte puno dece, i nemojte ih učiti da budu neko i nešto. Vaspitavajte ih da budu bilo ko.

Popodne sam, ležeći na krevetu, jahao po snegu (otkud sneg), sve dok nisam osetio jak vetar, kako briše. A onda sam ponovo zaspao.

Šetam bolničkim hodnikom, levo – desno, gore – dole. Odjednom – flash: pod uzbunom idem na snimanje, vraćam se u redakciju, montiram materijal.
Potom se ponovo nalazim u istom, bolničkom hodniku, između klozeta i sobe za reanimaciju. Zidovi su do pola obojeni u masno zeleno, od pola u prljavo smeđe.
Kroz rešetke na prozoru gledam drvo. Lipu, mislim.

Bliži se kraj još jednog bolničkog dana.
Predveče sedim sam u sobi, uz vesti s radija, razmišljam.
Ah, kako nepodnošljivo samosažaljenje!

Uglavnom, šta činiti do sutra izjutra?

Jutros oko dva sata bombardovano je porodilište sa oko sedamdeset beba, kako rekoše na vestima, tu, u krugu Kliničkog centra.
Izjutra, pre vizite, odlazim u porodilište, tamo gde je pala raketa. Uz novinarsku legitimaciju uspevam da uđem. Mlada porodilja iz prve sobe, iako malo uplašena, ipak srećna, presrećna. Porodila se baš u vreme samog bombardovanja. Kaže: »Ništa ja nisam osetila, ni čula – kakve bre bombe – sve me je bolelo!«

Šetam po bolničkom parku, berem maslačke: jedan, lep, za Nekog, jedan za mene.
Naravno, već nakon frtalj sata uvenu u bolničkoj čaši na noćnom stočiću.

Noćas sanjao more, i grudi jedne žene koju sam premalo voleo.

Čitam Remboa, a kad mi dosadi, deklamujem sam sebi Odiseju. Gimnazijsko driblanje. Ispalo je korisno.
Zapravo, kako se uzme.

Predveče se čuju psi, napolju. A to ne valja. Ne znano kako, oni bolje od svih radarskih sistema znaju da će bombe pasti negde u blizini.
Iščekujemo.
Navlačim na noge debele fusikle: kao, to će mi pomoći.
Znam da neće. Ali je barem toplije.
I tako čitave noći: »torment and torreros«.

Kao da sam u nekakvom Čistilištu, ali ne Aligijerijevom, već u nekakvoj čudnovatoj mešavini odeljenja za kardiovaskularne bolesti, duševne bolnice i zatvora.
Izlazim, samoinicijativno, kroz rešetke na prozorima – kako li sam to izveo, samo da mi je znati – zaboravivši da uzmem otpusnu listu, bez koje ne smem da budem napolju.
Saznajem da je moja rodbina na dražbi prodala svu imovinu koju sam posedovao, i da me, verovatno, čeka spavanje na klupi u parku.
Sreća, lepo je vreme: nema ni kiše, ni vetra.
Kad se probudim, sa olakšanjem konstatujem da sam i dalje u bolnici.

Angina pectoris, uslovljena anoksijom miokarda, a izazvana stresom ili naglim uzbuđenjem. Drugo ime infarctus miocardi.

Bojim se da se i ovaj, moj život, ne uklapa ni u šta. Verovatno zato što sam postavljam stvari tumbe. Ili ih bar malo izokrenem, tak toliko da postanu neprepoznatljive.

Veče je, sedim u krevetu, zapisujući ovo u blokčić, razmišljam o svim tim poslovima – ispitivanjima – koja me čekaju sutra. Već sad mi se ne ustaje iz kreveta. Ne dopada mi se to sutra. Ne bojim se, ali je sutra ipak preveliko i pretrpano za mene.

Noćas potpuno uništeno jedno stambeno naselje u južnoj Srbiji.
Zurim u žućkast zid i posmatram teserakt, kako se lagano obrće oko mene.
Tek posle shvatim: otkud ja znam kako izgleda jedan teserakt?

Sinonimi: Angina pectoris, a. Cordis, angor pectoris, stenocardia.

Nakon čitave sedmice ispitivanja, danas počinjem da primam terapiju. Injekcije i pilule. Puna šaka tableta.

Zapravo, niko ništa ne zna. Možda je, ipak, suštinsko pitanje koliko anđela može stati na vrh igle?
Što, kad se racionalno produma, opet ništa ne vredi. Mi nismo sposobni ni za istinu, ni za sreću. Quod ergo ignorantes quertis, religio anmuntat vobis.)

Moj život je previše počeo da zavisi od drugih ljudi. Dobronamernih ili ne, to više zbilja nije od značaja.
Nešto posle devet naveče zove Žozefin iz Brisela. Kako li je samo saznala?
- Dođi – kaže.
E, baš ću.

Veče. Poneko već spava, poneko od pacijenata se sprema za krevet.
Ne znam zašto ovo pišem.
Stalno mi na pamet dolazi moj pokojni otac, koji je uporno ispunjavao listove i listove hartije, dok je još mogao da drži olovku, ležeći na Onkologiji.
Gluposti. O čemu ja to razmišljam.

Budan, kao u magli sećam se kad sam obilazio mauzolej Pl. Račića u Cavtatu i uvek se nervirao zbog Meštrovićevog megalomanskog neukusa.
Bio je u pravu Marko Car.
Ipak, oni čempresi...

Moja ljubavnica i ja ručamo u njenom stanu, pojavljuje se muž, inače moj prijatelj, sav srećan što sam došao u goste. Stiže taman na predjelo.
Kasnije, mnogo kasnije, ona kuca na vrata moje sirotinjske sobe bez kupatila, samo sa bideom u uglu. Dugo stoji u dovratku, napokon ulazi u ono što ja zovem »moj stan« - liči na Van Gogovu sobu, onu iz Arla, 1888, mislim: krevet, dve stolice, sto, jedan peškir, okačen o zid, poluotvoren prozor... Kupatilo, zajedničko, je u hodniku, niže.
Pijemo čaj, sedeći dugo za malim, od dugogodišnjeg ribanja izbledelim stolom, osmehujemo se jedno drugom.
Budi me ponovo nepodnošljiv bol u grudima i levoj ruci. Ne mogu da dišem. Izgleda da i kukam. Sused sa kreveta pored zove sestru i dežurnog lekara.
Ništa to nije.
Mala tahikardija, kažu.
Zanemarljivo.
(Ali, otkud meni ljubavnica, makar i u snu?)

Ipak, sele me u šok sobu, sa staklenim zidovima. Krevet ima točkiće – ako bude potrebno hitno prebacivanje u operacionu salu.
Obe ruke su mi spojene sa nekim cevčicama. Ne trudim se ni da saznam šta to lagano kaplje u moje vene.
Smetaju mi, i vređaju me samo kaiševi, kojima sam vezan za krevet. »Da ne biste slučajno pali na pod«.
Svejedno, potpuno sam nemoćan da išta promenim. Na meni je da čekam, kao i svi drugi pacijenti iz ove sobe.
Odjednom, snažna eksplozija izbacuje prozore iz ležišta. Srča. Trepće crveno svetlo. Bolničari trče, proveravaju da li je neko od pacijenata povređen.

Već noćima – da li od lekova ili ''onako'' – sanjam svoje bivše žene, jednu po jednu, hronološkim redom. I to ne u lošem kontekstu: ne svađamo se, samo živimo zajedno, kao svet, rešavamo sitne, kućne probleme, kuvamo, odlazimo u šetnje...
U drugom snu, oko tri izjutra, u Operi sam, slušam Tosku. Budim se s melodijom »Molitve« iz III čina.
Treći san – pred jutro: dok ručam, počinje da kaplje neka mutna voda, zagasite boje, sa plafona. Stavljam na brzinu lavore, šerpe, skupljam tu neobičnu, gustu tečnost, koja bi ličila na krv, da nije sive boje, sunđerima i krpama.
Buđenje. Jutarnja doza lekova.

Opet zaspim, i u snu sanjam svoju poslednju ženu. Budi me neki pas što cvili napolju, ustajem, odlazim do prozora, čežnjivo razmišljam o jednoj cigareti – ili nekoj dobroj cigari (ali na to sad više ne smem ni da pomislim), vraćam se u krevet – i kao kod Harmsa – ponovo sanjam svoju poslednju ženu.
Budim se, stavljam naočari, kuvam sebi kakao, noć ide svojim tokom. Pred jutro će, kažu, opet kiša. Biće to lepo jutarnje jahanje.
Svakako, ne mogu opet da zaspim, da li od hronične nesanice, poremećenog metabolizma, ili straha da ću ponovo sanjati svoju ženu (biće da je ovo poslednje).

A onda se zaista budim. Vezan za krevet, prikačen na aparate, iz ruku mi vire igle i cevčice...

***

Sele me. Ambulantnim kolima. Sve sa sirenom i svetlom na krovu.
Sranje.

***

Naravno, ovde se ništa već vekovima ne menja. Tačno mogu da zamislim Dačane i Sarmate kako na konjima jurišaju na Leg. X Flav. kroz banatsku crnu, ziratnu zemlju i močvare.
Iako je početak decembra, još uvek je nebo jesenje, flamansko. Lišće, opalo, niko ne skuplja. Beše u »Dnevniku o Čarnojeviću« ona rečenica: »...žao mi je samo lišća, lišća...«

Začudili su me kiparisi.
Čempresi, kroz prozor kardiološkog odeljenja bolnice, zasađeni bog zna kad, nekom rukom blagorodnom. Pitam se, ko je – i kad – doneo sadnice, sve do austrougarske ravnice. Zamišljam ga, nekog čehovljevskog gospodina, malo depresivnog, vitkog i bledog, kako nakon boravka u Abaciji (ili nekom sličnom mestu) predaje svojim paorima nežna stabaoca ovog tužnog mediteranskog drveta. Zamišljam i dva – tri Kerempuha, blatnjavih, teških opanaka, kako kopaju rupe na proplanku.

Već prva noć bila je tužna i hladna. Smetaju mi mirisi u grupnoj sobi, zvukovi... Nisam navikao da spavam u prostoriji sa uključenim svetlom.

Nas, »srčanih rekonvalescenata« ima oko desetak. Ostali imaju mnogo akutnije probleme, vezani su za postelje, blaženih izraza, poluotvorenih usana, gledaju u nešto što samo oni vide. Pokatkad se i osmehnu. »To je od medikamenata« - kaže mi mlada lekarka.

Imam dva vojna ćebeta, verovatno deo austrougarskih liferacija 1913, samo se monogram F.J.I. izlizao, pa se od mrlja, fleka i dugogodišnjih naslaga štroke ne vidi. ''Zapisi iz mrtvog doma'', ne?

Miris zemunice, ili hajdučke pećine. Levant usred Srednje Evrope.
Osim mirisa same sobe u kojoj spavam, tu je i stalan zadah što dopire sa hodnika, iz klozeta.
Nije to ništa. Ima i gorih stvari. A i navići ću se, uskoro.
Valjda.

Oko podneva tako lepo sunce, tako divan, čist vazduh... Prošetao sam po bolničkom krugu, kao nesuđeni arheolog posmatrao ostatke prošlovekovne »K. u K.« arhitekture, sad zapuštene, svakako.
Vrt sa pojilicama za ptice, u sredini senica, gde sam malo posedeo u društvu jedne tigraste mačke.
Kažu mi, jedan se obesio o kuku na plafonu senice, baš tu, pre mesec dana. Nisam pitao zašto.
Stalno se ljudi bese, bogati.

Jedna veoma mlada bolesnica iz ženskog kardiološkog odeljenja pozvala me je sa prozora da priđem, zapitala, pridigavši se rukama o sims do pune visine: »Kaži, jesam li ti lepa?« Pošto je dobila iskren potvrdan odgovor, otkopčala je bluzu i iz prslučeta izvadila jednu cigaretu, malo zgužvanu, i dobacila mi je, rekavši: »Dođi i sutra!«
Cigarete na komad, kafa na kašičice, keks – dva, čokolada, bombone, ovde su veoma skupa roba i sredstvo razmene. Ima puno izbeglica i ljudi iz unutrašnjosti koji ne primaju posete, pa nemaju ni novca, ni dodatnog provijanta. Kažu mi da se i »ljubav« kupuje za dve – tri cigarete, duplu kafu iz plastične čaše za kiselo mleko, sve to u toku vikenda, kad su u Kliničkom centru i Sanatorijumu samo dežurni lekari i sestre. Ali, po onome što sam video, »razmena ljubavi« obavlja se i u toku radnih dana, pred povečerje, ispod stepeništa sporednog hola.
Uostalom, meni je sad zabranjeno skoro sve: i cigarete, i kafa...

Noćas i jutros malo me je rastužio divan, čist sneg koji je lepo napadao.
Voleo bih da napravim Sneška, ali ne mogu.
Zaduvam se, čak i dok vezujem pertle na cipelama.

Subota i nedelja su prazni dani. Nema vizite, samo redovno uzimanje lekova. A oni, iskreno, dok se čovek ne navikne, obaraju.

Igram šah sa samim sobom. Napamet, bez ploče. Ipak, gubim.

Strpljenja, strpljenja.

Uveče, uz vreo čaj, čitam Ostrogorskog – o fiskalnoj politici poznorimske države. Baš sam mogao i nešto interesantnije da ponesem u sanatorijum.

Lekarka razgovara samnom dugo. Kao da sam na neuropsihijatriji, ne na kardiologiji. Zabrinutog izraza lica, objašnjava: genetika, stres, neuredan život, alkohol, duvan... Ma, sve ja to znam. Naravno. Znam i da je sad kasno za nekakve »generalne popravke«. Pa šta.

Uz sneg što sitno veje i škripi pod nogama, odlazim do pošte da čujem Saru. Tri četvrt sata lagane šetnje. Pita me: ako ne ozdraviš do Svetog Stefana, ko će da zapali slavsku sveću?
Mila moja devojčica.

Danas, jedanaesti dan, prvi put sam uspeo da doručkujem. Izjutra se uvek probudim s nekom gvaljom u stomaku. Znam i gde sam, i zbog čega sam tu.
Voleo bih da umem da nateram sebe da jedem svakog jutra, ne samo u bolnici, nego i inače.

Navikao sam na lekove koje mi daju – više me ne onesvešćuju. Čudo jedno koliko zavisimo od tanane hemijske ravnoteže u organizmu: poremeti li se taj balans samo malo – eto ti srčanog udara, ili samoubice, ili euforične budale. Pa biraj.
Hvala bogu da lekari i farmaceuti znaju šta čemu služi.
Bar donekle.

Kao i u hotelu, gde čovek vidi koliko mu je zapravo malo potrebno za život, u bolnici sve je to i vidnije, i jasnije. Čaša toplog čaja, tanjir supe, komad hleba, krevet... Možda pisaljka, i jedna beležnica. Možda.

S. kiti jelku i sprema se za maskenbal, kaže mi preko telefona. Biće princeza, kaže.

Usamljenost. »Usamljen u mladosti – usamljen u starosti.« Eto, i ratovi nam napraviše svašta. Većine mojih prijatelja više nema, mnogi su se ''odselili'', a sa ostalima više ne može ni da se razgovara.
Neorganizovana usamljenost vodi u apatiju, osećaj manje vrednosti, tugu. A tuga – ničim direktno izazvana – pretvara se u samosažaljenje. E, tad je gotovo.

Vetar menja pravac. Sad duva sa zapada, hladan. Šetnja nije nikako prijatna. Sve vreme dok hodam prema zamrzlom vodoskoku u sredini parka, razmišljam o svojoj toploj Žutoj sobi, vatri u kaminu, nekoj mirnoj knjizi, uz gudački kvartet...
Pa se posle ljutim na sebe: kakav je to unutrašnji snobizam!
Bezobrazluk.

Gledam zimzeleno drveće, sad pokriveno debelim nanosima snega, i pokušavam da se setim imena: jela, bor, omorika, smreka, tisa, tuja...
Davno sam poznavao jednu devojku koja je imala brvnaru na vrhovima Tare – ona me je učila vrstama zimzelenog bilja. Mi, iz grada, to ne znamo. Nama je, u najboljem slučaju, poznata razlika između jablana, divljeg kestena, lipe i platana.

Kažu mi da je noćas još jedan težak kardiološki pacijent presekao vene u zajedničkom kupatilu. Tek izjutra su ga pronašli, u lokvi krvi, već ukočenog.
E, moj Petronije.

Doček Nove, dvehiljadite godine. Iubilaeum.
Ali, nekako tužan.

Ovde bi, zapravo, moglo mnogo toga da se napiše. O svemu i svačemu. Ali, čoveku se nekako ne da.

Danas sam, da ukrasim noćni stočić kraj kreveta, ubrao čitavu kitu raznog zimzelenog drveća. Grančice sa bodljama, bez bodlji, sa bobicama i listićima, i stavio ih u opranu teglu u kojoj je nekada bio džem.
I začudo, odmah se osećam bolje.

Početak januara. Nije mraz, ali, ipak, duva. Za šetnju po parku svakako nije, ali ću oko podneva ipak otići, da ne gledam depresivne pacijente na Odeljenju.

Eto. Prošlo je šesnaest dana.
Čekam otpuštanje iz bolnice. Ako sve bude kako treba, samo još tri dana. Ne računajući današnji.
A i to će se pretrpeti.

Ponovo berem lepe grančice, ovaj put za S. Ako to već ne možemo zajedno, mogu bar da se pravim da je ona pokraj mene, da sam potpuno zdrav, da je sve u redu.
Da je sve u redu.

Moji putevi, oni kojima sam u detinjstvu i ranoj mladosti želeo da hodim, putevi su sa slika Save Šumanovića, oivičeni drvoredom.
Tragam, još uvek tragam.
Samo, sad bih voleo jednu peščanu plažu...
Ili makar malo sunca, bar kroz bolničke prozore.

***

Neću više ništa zapisivati.
Previše je bolno, i potpuno nepotrebno.

Najzad sam shvatio šta je Index librorum prohibitorum.

Copyright © by Dušan Gojkov, 1999-2000.
Renewed copyright © 2005.