Časopis za umjetnost i kulturu

Ima nešto od kurca do kurca | Ne pišem | niko | BG ciklus


Ima nešto od kurca do kurca


Bez magle.
Pritisak neumeren, do butina, od butina mlako.
Kaplje plavi komšija sa trećeg: u Briselu ima 1957 usamljenih francuskinja i one su samo tada i lepe a čim ih neko zavoli one počnu brinuti o materici, pušenju, novim načinima čišćenja klozeta. Anet već četvrti dan vulgarno vrišti sa prozora koji gleda u moj. Naša mladost lepa, lepa mladost. Sedne na ogradu svog balkona a noge izbaci napolje da ginu. Probala sam da je nacrtam bezbroj puta jer Anet se nikada ni ne pomera već samo vrišti i ponekada plače i probala sam jer joj se vide gaćice
bez magle
teško mi je uhvatiti nečiji lik ili pičku.
 
Tako se često u ovom životu svode svetovi:
 
U junu je gastarbajterka iz Osla počešala moju ruku iznad lakta, ostavila dnevne novine i rekla: Samo sa dobrim dječacima vjek vjekovati
U Priboju sam imala psa što me je ujedao kad se dan loše započne 
A uvijek se loše započinjalo, tamo
Prekrstiš noge i čekaš da se udaš, a ona
ni sada čarape ne nosi i pomalo liči na bugarskog leptira ili
vest o poseti roditelja i domaćih jela
Iz straha
Kako sam je strašno volela.
 
Još uvek nisam upoznala kiše ulice Lombard a
Smrdi na kraj, početak, trud ili
Nešto što se ne sme odrediti, kako bilo
Anet se još nije ubila kako sam sebično verovala
Niti je moja fotografija njene noge postala poslednji dokaz da smo bitne, bez magle
Postoji još samo sećanje na poneku nemačku ravnicu, strah od zvezda, maj i pogače iz modernih pekara  dopadljivih imena
Hleb i kifle
Kao ženina poslednja odbrana
Anet je prestala da urla i
Peti dan se već samo ćudljivo klati sa balkona, on više ne zove i nema se sa kim svađati osim sa svojim dobrim francuskim buldogom i majkom iz druge porodice. Ubrzo ću i ja dalje ali gledam je dovoljno da  osetim
Među njenim šakama nema ničeg do
Naboja ispražnjenih čestica, samo uski prostori i tuga oko toga što ona ne razume
laku snagu istine u kojoj ima nečega od kurca do kurca
nekakvog strahovitog usamljenog hoda pod kosmosom ili vezivanja preko ulice sa nepoznatim ženama
pobeglim npr. sa juga
ta
ustaljena samosvest, dovoljno nežno osećanje vazduha koji delimo
Naša
Mladost
Lepa
 
 

 
Ne pišem

 
Nevolja je u tome što se sve dešava intenzivno a malo je, najmanje.
 
Na urednim hrvatskim ostrvima tek su procvetale sise
Begovi se ustremili ka ležernim danima pomorandži i
Nevolja je u vetru sa Alpa, kaže lovac na zečeve, kukavica
Sišla da sirotinjski osvaja nagrižene žene
Šalamun nestaje
Trebalo bi ga opisati zrnevljem kafe
mostovima, snažnim olujama i zaobići neminovnost
Napraviti strog preseg između ostajućih bledila ali
Nevolja je u tome što se sve dešava a ništa ne postoji dovoljno da ga uhvatimo za kurac, pregrizemo žile, ugasimo cigaru
Ispod jezika ovih dana kiše formiraju malene barice žudnje za smokvama i slabim trudovima
i oni bez prilike za strast retko ustaju iz kreveta
Ispod kreveta
Zima još drži svoja predskazanja i tužno svršava
Kao komšijina politika, kao Dobrica, kao dosadno ljubičasto cveće naše bogate komšinice
Nevolja je u tome što se pesma opisuje njenom kosom i
lažnim verovanjima u sigurnost krznenog hvata oko tela, a ne istorijom-
suknjom lažne kurve koja vredi više nego jutro van Beograda i njegovih
Ubijenih godina
Mesec dana kajsija
Pola meseca unesrećenosti i
Nevolja je u jugu preteklom od prababinih neostvarenih želja
A vrućina osvaja nagrižene žene, Šalamun nestaje i nema mesta strašnijem obliku
sutrašnjih ulica
 
Zvezde su i dalje zanos
Žene požuda, pod neophodan
A nevolja je u tome što to slabo znači i
Vrlo slabo ubija
 
 

 
niko


Jutro je, između ostalog, gadno jer nema ni tog, jednog, zelenog zraka ni naglosti. Na nekoj steni između Pule i Rovinja stoji žena i piše pesmu o Beogradu. Ja joj strašno zavidim, krv bih joj u vodu pustila. Na nekoj  ženi rastu lepi nokti, na nekoj ožiljci i modri krugovi što vode do površine i objašnjavaju dan posle neprospavane noći. Na nekoj noći vodim se do nje i šapućem
 
Ruku koja mi je taman uzimam sa dve šake i pokušavam da je zgrejem. Nemaš ti pojma šta su parkovi oko pravoslavnih crkava ni kakav ološ jutrom krade pa daje golubovima. Nemaš ti pojma šta su golubovi ovde ni koliko se trulo uspaljuju zamorne strasti neshvaćenih žena. Ne znaš ti tugu vrelih gradova bez mora.
 
Na nekoj ženi rastu lepi nokti, na nekoj ožiljci, u meni raste suptilna klica smrti pa sam veća od jutra i vatrenih planova. Jačaju zglobovi i, čini mi se, sve više ovu kosu prepuštam slučaju. Ništa se ne dešava sa rečima, često neobično mnogo ćutim. Je li me čovek video tako snažnu ili se za džabe očešem o ljude?
Ne znam da li iko poznaje jačinu milimetra ili priznanja o dugom životu. Jutro je, između ostalog, gadno zbog predodređenosti i ropstva. Svetlo od milimetara i
 
Jutro je van svega ovoga gadno i zbog onoga koji se usudio da piše o tome, zbog ptica koje ne znaju da pevaju, zbog naroda koji mora da radi a ne mora da bude sretan, zbog paljevine, bledila senki, mrtvog proleća, nesanice, mokrenja i satova.
 
Svuda je ovako, milimetarski bitno, jutro. 
 
Meni se ide na more, priča o ljudima koje nikada nisam upoznala, pretvara o zavisnosti. Meni se biva zgaženom, nerazumljivom i vazdušnom a
 
Samo sam čvrsta zemlja po kojoj opada sunce i teško letnje cveće
Izgrađena kao nešto što se koristi za rat ili ljubav
Nešto što se čvrsto steže u šaci i
Beskrajno bolno ne puca.
 
 

 
BG ciklus
 
 
I
 
Danas vedro a
Sinoć smo imali čak tri pokisla psa
Vetar koji je duvao sa severne kapije Beograda
I gromobrane na suznim glavama insekata što pred oluju sapliću noge
Svojim ne letom
Svaki se grad ogrebeni i sazda
Sasvim naspram neba
Pregnojen smrtima i rađanjima
On se nikada ne spaja sa večnošću
Niti ima obojenog horizontal ili prave
Mučno mračne ponoći
Mraka ujedajućeg
Mraka,
Nigde
 
Danas vedro a
Nad Savom su se četrdeset i osme ljuljale zvezde
Skraćenih krakova one su snažnije bivale i
Teodor Rakić, početkom intelaktualac a već tada ribar
(gotovo riba u čamcu, besmisao)
znao je da se to samo sada dešava
A posle večni dan neona
Beograd osobljen žutim svetlima
Zauvek okrenut sebi
Slep.
 
 
II
 
Podigle se sive nogate večeri
Sa mirisom pereca i duvana
Nova klasa pravi decu iz slabosti a
Osnažene devojke u tamnim suknjama ipak
I dalje njišu bokovima
 
Zima je,
I so sa ulice ujeda za nogavice
Jedino su još sise tople
Oni proključali mlečni putevi kojima svi grabe
Dok Dunav u ulice uvlači sopstvenu samoću i bež letke
Sa glasnih Bečkih skupova
 
Sve se gradi u podmukloj glasnoći reke
I ništa nije spremno da sa njom oteče.
 
Poništena karta za kanarska ostrva, Evropa
Samo još reklama,
Povezuje ljude i hrabri na preživljavanje
Moj sine,
Govori Teodor Rakić
Treći član komiteta za preživljavanje i
Poslednji odgrizak prošlosti na koju je zaboravio
 
Nešto se uzdiže znajući da nemamo snage da ga primetimo
I onda zgazimo.
Nije tvoja glava sine levak, ti sve odjednom dobijaš
I oči gladne od istorije
I zaoštrene kutnjake, I šupak , I preuske arterije
I loš običaj za svaku ispravnu misao
 
Govori Teodor Rakić, otac
Gotovo lišen pola, gotovo besmisao.
 
 
III
 
Zaveden u najcrnju hroniku Beograda
Na stranicama koje listaju samo ubice i analitičari
Leđima okrenut mržnji ili besu
Skrckanih vratnih kostiju i izduženih, kravljih žila
Ogromno snažni izdanak Teodora Rakića
Svojom polomljenom lobanjom ostavlja san o snimanju vinila
I njegovi nokti nastavljaju svoj rast još devet meseci u
Nabubrelom i pretencioznom stomaku jedne plavuše sa Palilule
 
Ona mrzi moderne crvene automobile, vazdušne jastuke
Krzno zderano sa usamljenih lisica i
Sebe
 
Terase koje se otvaraju prema Dunavu na sebi prelamaju
Svesnost o tome da se u svakom trenutku može skočiti
O tome da se dunav nikada ne zaustavlja
A ljudi lako i ljudi sigurno.
 
Kao u brzim crvenim automobilima
U kojima ponekada preživi samo kasetofon,
Par stihova o ljubavi.
 
 
IV
 
Vodama ne verujem.
Preširoke reke ovom gradu ne donose ništa sem
Trulog mirisa šaka koje vade riblje utrobe
(ovo nije Rusija, u ribama samo smeće)
Rekama se čuje
Plač dece koja se boje buljavih zakočenih očiju
Njihovi zadrti roditelji i njene zadrte tamne suknje koje se vuku po mulju.
 
Gradske devojke, slabašne i muzički obrazovane ljubavnice
Gube svoje sjajne minđuše
Prljaju čarape, lome nokte i tako se žrtvuju reci.
 
Kao unuk Teodora Rakića, četvrtog po redu izroda
Mehaničkih zimskih noći gde je seks bio potpala
Ja, ništa više od cepanice lipe ili hrasta
Ipak nazirem opasnost puštanja zastakljenih želja
Verovanja u protok čvrstih elemenata
Uzvodno, nizvodnih
Šetnji sa šećerom u ustima i temenom od sunca
 
Zovu me cinikom a ja samo dobro baratam rečima.
 
Podamnom se potcenio beton
Tamo magla uzdiže čoveka na strast
I sve živi tvrdo, hrabro i bez izlaza.
 
 
V
 
Moždane kaše razređene alkoholom
Slivaju se po ulicama koje vode rekama
 
One su pravilno strme I dovoljno uske da zadrže smrad
Svojih šetača, do pola pojedene ribe, zagnojenih polnih organa
 
U ovako vrelom gradu sve truli bez dostojanstva.
 
Vriska ostavljenih žena suncem dobija na lakoći i čuje se
Samo kao blago pomeranje perspektiva
 
Šetališta pored reka mrtvo prevode ljude navikle na lepe dane
Poklapaju ih svojim rutama
Guraju ka crnom moru do kog nikada neće stići
 
Cvetovi koji rastu tamo teško uspevaju na zastakljenoj terasi
Punokrvnog praunuka Teodora Rakića
Preraslog a naviklog na očevo mleko u
Ručku, u krevetu, u očima nove devojke.
 
Mirišu nove generacije kiflica i pečenja.
 
Rakićevski neobični oblik tabana
Snimljen je na fotografijama koje smešno vise
Nad stolom za ručavanje
Smešne, pomisli ova čovekolika reklama nerešive sadašnjosti
Praška za veš, jeftinih putovanja za Prag, piva i
Osnovni dokaz da dunav postoji samo da bi se nad njim vijale magle
A ne zvezde
Samo da bi voda išla nekuda van čoveka
Van ljubav

Arhiva