Časopis za umjetnost i kulturu

Ambis 01

(ulomak iz drame)


Slika 2.
 
(Na levoj litici je drvo. U krošnji je Nula Jedan (u iscepanim farmerkama, cokulama, majici na kojoj piše – Mi smo ovde samo zbog para, vijetnamci – na njoj su načičkani kojekakvi anahistički bedževi), ubere jabuku, ugrizi su mu strasni...
Na desnoj litici je stolica na samom rubu. Pojavljuje se Jedan Nula (u izglancanim cipelama, pantalonama, nosi belu košulju, preko košulje pulover crvene boje), seda na stolicu, zauzima poziciju Rodenovog Mislioca.)

NULA JEDAN: Zdravo, Jedan Nula.
JEDAN NULA: Zdravo, Nula Jedan.

(Nula Jedan počinje da peva pesmu Ona se budi grupe Šarlo Akrobata.)

JEDAN NULA: I?
NULA JEDAN: Šta?
JEDAN NULA: Šta si odlučio?
NULA JEDAN: Jebeš odluke.
JEDAN NULA: Studiraću programiranje...
NULA JEDAN: Sranje!
JEDAN NULA: Ti?
NULA JEDAN: Možda odem u Japan.
JEDAN NULA: Šta ćeš tamo?
NULA JEDAN: Da pišem pesme.
JEDAN NULA: Ja bih išao na Tibet.
NULA JEDAN: Pa, idi!
JEDAN NULA: Otkud mi pare za put?
NULA JEDAN: Ja ću da stopiram do Japana.
JEDAN NULA: Kada krećeš?
NULA JEDAN: Nije važno.
JEDAN NULA: Što si tako veseo?
NULA JEDAN: Otac me je izbacio iz kuće.

(Tajac.)

NULA JEDAN: Rekao sam mu da ću upisati književnost.
JEDAN NULA: Zabrinut je.
NULA JEDAN: Zašto jednostavno ne kažeš – u pravu je?

(Tajac.)

NULA JEDAN: To je moja stvar!
JEDAN NULA: I ti ćeš jednom biti otac...
NULA JEDAN: Ja se neću ženiti.
JEDAN NULA: To ne znači da ne možeš imati decu.

(Tajac.)

JEDAN NULA: Uostalom, tako sada misliš...
NULA JEDAN: Misliću tako zauvek!
JEDAN NULA: Oženiću je čim završim studije.
NULA JEDAN: Deca, posao, deca, posao... A Tibet, čoveče?
JEDAN NULA: Pokušaću da nešto zaradim tokom studija... Odmah posle diplomskog otputovao bih tamo s njom... naravno, ako se ona složi...
NULA JEDAN: Ako misliš da se tvoja buduća supruga složi, vodi je u Veneciju. Boli nju ona stvar za tu transcedetalnu vukojebinu. I šta ćeš ti na Tibetu? Travu možeš da pušiš i sa mnom.
JEDAN NULA: Plaši me uvlačenje dima.

(Nula Jedan traži pogodnu granu, smešta se na nju. Vadi iz džepa paklicu cigareta... zapali cigaretu, duboko uvlači dim.)

NULA JEDAN: Prava uživancija nastaje dok izbacuješ dim.
JEDAN NULA: Ti si srećan čovek.
NULA JEDAN: Prestani!

(Tajac.)

NULA JEDAN: Da razmotrimo... Ti bi išao na Tibet da bi pomogao crvima da se reinkarniraju u viši oblik života... Ili bi... Šta? Pomozi mi da shvatim?

(Jedan Nula se trgne, kao da je tek sad prepoznao sopstveno prisustvo; naglo ustaje sa stolice, ide tamo-amo po desnoj litici, živo gestikulira rukama... pogled mu se upućuje na nebeski svod.)

JEDAN NULA: Pogledaj u nebo! Reci mi šta vidiš? Ne! Reci mi šta osećaš dok gledaš gore?
NULA JEDAN: Pomislim na mrtve planete, na njihovu magmu i kisela isparenja, pomislim na njihov led... Pomislim na zvezde koje sprže sve ono što izigrava noćnog leptira u svemiru... Pomislim kako u nekoj naučnoj fantastici upadam u crnu rupu, vraćam se iz nje beskrupulozno mlad, vidim kako dolazim tebi u posetu, i vidim kako diskretno šaljem pogled staračkim pegama na tvojoj nadlanici, dok mi želiš dobrodošlicu... Vidim i kako zurim u tvoje beličaste zenice... Eto!
JEDAN NULA: Upravo si iskazao lepotu na velikoj skali...
NULA JEDAN: Nisam imao u vidu raskoš nebula.
JEDAN NULA: Možeš tako...
NULA JEDAN: Mogu svakako!
JEDAN NULA: Ultimativna poezija počela je da se ispisuje u jednoj tački – tu se nakupilo toliko energije... i bum! Prasak, grandiozni prasak pokidane materice koja izbacuje prostor i vreme. Ovaj kosmos je morao imati matericu! A šta je bilo pre praska? Gde je bila materica u kojoj se smestio plod našeg univerzuma?... Možda je u crnoj rupi, toj mračnoj zvezdi, a što bi nagoveštavalo da naš kosmos nije jedinac, te da ima braću, sestre - kako god... Ili nije tako... ili je bilo Ništa sa svešću koju mi sada nismo u stanju da dokučimo... Kosmos je dete koje raste... osećam algoritam koji se nadodaje, širi... Pitam se kuda? Ako su u nama utkane zvezde, ako smo utkani u prostor i vreme, a sve to jesmo, ovo bi trebalo da znači da je i u sam kosmos utkana smrt... Ali ako naš kosmos nije jedinac, onda nema ni konačne smrti!
NULA JEDAN: A ja se pitam – ma, gde si ti sad!
JEDAN NULA: Ti i ja smo algoritmi koji se nadodaju, šire... i ti i ja i sve na ovoj planeti ide ka završnoj petlji... Ona će hteti da je oplodim u nekom trenutku...
NULA JEDAN: Ah, da, tvoja buduća supruga, tvoja usisavajuća mračna zvezda...
JEDAN NULA: Prema tome, zašto i kosmos, u nekom za nas nesamerljivom trenutku, ne bi bio ponovo rođen?!

(Jedan Nula se naglo zaustavlja, kao da se s mukom povratio u konkretnije prisustvo, malaksao odlazi do stolice na rubu litice, seda, u položaju je Rodenovog Mislioca.)

NULA JEDAN (pripali cigaretu): Dakle, ti bi na Tibet ne zbog crva, već zbog tog uterivača sperme u crne rupe... ili... kako si ono rekao... da, u svesno Ništa. Hmmm... Da, zanimljivo... Ipak, ispravi me ako gršim, Tibetanci, osim teleskopa iz domaće radinosti, ili njima nesumnjivo mrskih teleskopa iz kineske masovne proizvodnje za kućnu upotrebu... Dakle, ti Tibetanci baš i ne poseduju skalamerije koje prebacuju, recimo, dalje od Jupitera...
JEDAN NULA: Ne znam šta imaju od tih sprava... to nije ni važno...
NULA JEDAN: Opa, dečko namerava da studira programiranje, e da bi nam se upetljao u budistički algoritam! Opala! Da li ti misliš da se pukom ovozemaljskom spiritualnošću otvoriš ka tvom, ne mom, tvom omnipotentnom Tvoritelju?!
JEDAN NULA: Osećam da nije samo jedan tvoritelj... Isto tako, osećam da bi mogao biti Jedan – u tom slučaju jedan je princip, ali Tvoritelj nikako ne bi mogao biti kompaktno ucelovljen... Osećam i nekakav bol, jer se ne može isključivo racionalno misliti o tome...

(Nula Jedan se spušta s drveta, ide žustrim korakom do ruba litice, živo gestikulira rukama...)

NULA JEDAN: Dok ti sanjariš o tom tvom super jebaču svega postojećeg, ja se bavim ipak nešto prizemnijim stvarima!
JEDAN NULA: Prihvatam...
NULA JEDAN: Kako li će reagovati otac kada mu se budeš vratio kao sinčić povijenog repa i zacvrkućeš šta zapravo nameravaš da studira?
JEDAN NULA: Mislim da će mu biti drago... Nije to njegova šolja čaja, ali verujem da bi me ovog puta podržao...
NULA JEDAN: Taj otac je uspešan špekulant! Biznismen na glasu... Nije mi sasvim jasno šta ova tvoja vanzemaljska trućanja treba da znače?!
JEDAN NULA: Otac je ipak ostvaren u svom domenu...
NULA JEDAN: Ostvaren je kao bogati izrabljivač! Kada misliš da mu kažeš reč-dve i o Tibetu?
JEDAN NULA: Ne znam.
NULA JEDAN: Hoćeš li mu reći?
JEDAN NULA: Ne verujem.
NULA JEDAN: Zašto?
JEDAN NULA: Verovatno bih ga...
NULA JEDAN: Razočarao?

(Tajac. Potraje.)

NULA JEDAN: Zašto ne spominješ algoritam preko Isusa?
JEDAN NULA: Suviše je jaka projekcija na hristolikog Boga. To nešto što mi nazivamo Bogom, možda nas je u nekom trenutku stvorilo bez namere da zauzima poziciju neprikosnovenog oca. Kada nam je omogućilo da se stvaramo od prvih jednoćelijskih organizama, tada nas je, može biti – i ostavilo.
NULA JEDAN: Iz ovoga proizilazi da to nešto što mi nazivamo Bogom, koliko god da ga dozivamo, jednostavno nije zainteresovano za naše postojanje...
JEDAN NULA: To nešto što nas je ostavilo, ne verujem i da nas je napustiulo. Mi smo dosegli nešto što zovemo svestan oblik života... S druge strane, mi ne znamo da li smo jedini oblik života u kosmosu kome je dat takav mukotrpan put. Zato imam veliko razumevanje prema religijama koje su se konstituisale na posrednicima. Isus je veliki konstrukt koji posreduje i pomaže nam da se nosimo s megalomanskom idejom da smo sami u ovom univerzumu. To nas umiruje u veri da naša svest, to jest duša, posle fizičke smrti ostaje večna. Isto tako posrednik poput Isusa umanjuje naš grandiozni strah koji nam neprestano šapuće da smo sami u kosmičkom bespuću. 

(Tajac.)

JEDAN NULA: Čovek u svom trajanju ipak sazreva... Alatke napreduju i, evo, čovek je danas prisutan u Zemljinoj orbiti. Napor da se pomeri granica ka svemiru, iz naše perspektive - veliki je poput istog tog svemira.

(Tajac.)

JEDAN NULA: Čovek je počeo kao jednoćelijski organizam!

(Nula Jedan odlazi do drveta, rukom se oslanja o stablo.)

NULA JEDAN: Ovo bi moglo da znači da asteroid koji je uništio dinosauruse nije bio slučajan...

(Jedan Nula se prene, naglo ustaje sa stolice...)

JEDAN NULA: Ti me ipak možda razumeš!

(Jedan Nula uputi pogled ka Nula Jedan očekujući potvrdu, ne dobija je...)

JEDAN NULA (živo gestikulira rukama): To nešto možda jedino interveniše kada je potrebno radikalano raščistiti dekadentnost evolucije. To nešto izaziva velike katastrofe da bi se zapušile stranputice i omogućio iskorak na višu lestvicu. Zbrisao je iz postojanja bezumne džinove, da bi se na tu lestvicu popeli miševi! Zamisli da si svedok tom zaokretu – tvoj razum bi otišao dođavola.

(Tajac.)

JEDAN NULA: Da, bio je to možda jedan od tih zaokreta kada se moralo tako surovo intervenisati – krenulo se dalje...
NULA JEDAN: Ka nama?
JEDAN NULA: Ka nama!
NULA JEDAN: Ka boljem?
JEDAN NULA: Tu ne može biti sumnje!
NULA JEDAN (cinično): Ovo bi dalje možda značilo da nam sveprožimajuća suština ostavlja mogućnost da u nekom sada nemerljivom trenutku spoznamo svrhu njenog delanja.
JEDAN NULA: Da! Bože, da! Koža bi mogla da mi se raspukne kad pomislim da bi u nekoj nama svakako dalekoj budućnosti možda postojala takva mogućnost – pre bih rekao – šansa da se dosegne i ta ultimativna lestvica. Možda će se tada ispostaviti da ta lestvica nikako nije ultimativna, da postoji nešto što je i dalje od toga... Sama pomisao na to krajnje je uzbudljiva!

(Tajac.)

NULA JEDAN: Više lestvice sve više truju i iscrpljuju Zemlju...
JEDAN NULA (kao da ovo ne čuje): Hrišćani su zapravo sve manje hrišćani. Civilizacija se konačno oslobodila eshatološke pasivnosti Sudnjeg dana... Verujem da će se upravo potomci hrišćana jednom otisnuti u svemir kao što su to učinili Kolumbo i njegovi savremenici sa okeanskim bespućem.
NULA JEDAN: Urođenici sa planete Amerika veoma su loše prošli od strane onih koji su ih otkrili...
JEDAN NULA (kao da ovo ne čuje): Za Tibetance vreme je u kružnici... Kosmos će se raširiti do nemogućeg postojanja... Možda je to način za sveprožimajuću suštinu da ponovo postane početak... Verujem da se na Tibetu toliko usporiš... utišaš... toliko da možeš biti u stanju da osluškuješ tišinu svemira. Onaj deo čovečanstva koji ubrzava turbine materijalnog progresa, mora živeti u buci... čak i kada se ta buka utiša to je i dalje buka.
NULA JEDAN (telo mu govori da gubi na strpljenju): Nije li danas u toj buci najveći deo čovečanstva?
JEDAN NULA (kao da ovo ne čuje): Ali te bučne civilizacije nose nadu da ćemo jednog dana napustiti naš početak, našu Zemlju.

(Tajac.)

JEDAN NULA: Zamislimo da Zemlja danas dočekuje samrtne roptaje benevolentnog roditelja. Zamislimo li tu strahotnu sliku, videćemo naduto Sunce, videćemo veliko umiranje koje u nemoći da ishodi drugačije, guta vlastitu decu.
NULA JEDAN (u tragovima strpljenja): Teško da će Zemlja dočekati umiranje Sunca... Ipak, zamislimo da progres omogući čoveku da se na vreme otisne u svemirski okean; čemu to, pitam, ako će i taj okean jednom presušiti!
JEDAN NULA: Možda će progres... 
NULA JEDAN: Dosta!... Dosta, kažem! Ispovraćaću to tvoje  m o ž d a  samo ako progovoriš još jednu reč!

(Jedan Nula seda, u položaju je Rodenovog Mislioca; pogled usmerava na ambis.)

NULA JEDAN: I ako se brod-država ikada otisne u svemir, treba li uopšte da se zapitamo – koja će to ljudska manjina biti u prilici da poseduje ulaznicu!

(Jedan Nula zeva...)

NULA JEDAN (van sebe)
Udobno je tebi, moj druže! U ušuškanosti se stvaraju toksična sanjarenja o uzvišenosti! O neslućenom! Slutiš da bi te izdali nervi kada bi bio prinuđen da zaroniš u ponižavajuće male uvide – u, na primer, to kako je biti radnik u propaloj fabrici! Opireš se da slutiš kako je biti siromašan!
JEDAN NULA (umorno): Gladan sam.

(Nula Jedan vadi iz džepova jabuke, baca ih u silovitom zamahu... Jedan Nula se instinktivno trgne, potom se vrati u prđašnji položaj – indiferentno posmatra kako neka sila odozdo usporava jabuke i upućuje ih na putanju parabole... Jabuke nestaju u ambisu...)

NULA JEDAN: Evo ti moj doručak!... Moj ručak!... Evo ti moje večere!

Arhiva